Srbija je pokrenula inicijativu da haški osuđenici služe kaznu u svojim zemljama. To je izneo potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić na sednici Saveta bezbednosti, a prethodno je iz Beograda poslato i pismo generalnom sekretaru UN Ban Ki Munu i predsedniku Tribunala Faustu Pokaru sa istim zahtevom.
Kako je objašnjeno u Tribunalu, takvu odluku treba da donesu UN, jer njihov stav iz 1993. godine obavezuje Tribunal da se zatvorenike šalje na izdržavanje kazne u treće zemlje. Takva odluka imala je smisla 1993. kada je doneta, i kada je još besneo rat na teritoriji bivše Jugoslavije, rekao je Vučić.
Reakcije u Beogradu su različite. Bruno Vekarić iz Tužilaštva za ratne zločine za RSE kaže da je ova inicijativa jako dobra i da bi mogla da spusti tenzije u regionu.
”A to je, želim da vas podsetim, i inicijativa ovog Tužilaštva iz 2007. godine na Brionima kada je i Karla Del Ponte dala podršku toj ideji. Samo izdržavanje kazne nema nikakve veze sa odgovornošću i apsolutno mislim da je to pozitivna inicijativa”, kaže zamenik tužioca za ratne zločine.
Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić međutim, smatra da je za Srbiju, nakon poslednjih oslobađajućih presuda koje su iritirale domaću javnost, daleko važnije da se angažuje oko toga ko vodi međunarodne krivične procese, nego gde zatvornici izdržavaju kazne. Taj zahtev ona smatra političkim potezom.
„Mislim da to nema mnogo veze sa situacijom u zatvorima gde haški osuđenici izdržavaju kaznu“,ocenjuje Kandić.
Kandićeva kaže da su u zatvorima u skandinavskim i ostalim evropskim zemljama daleko bolji uslovi nego u domaćim zatvorima.
Vekarić, međutim, drugačije rezonuje.
“To bi bilo praktično, jer su porodice blizu osuđenih“, kaže on.
A što se uslova tiče, Vekarić kaže da to nije problem ako oni sami pristanu na manji komfor u svojoj zemlji.
„I drugo, od zemlje do zemlje se razlikuju ti uslovi“ , dodaje Vekarić.
Dozet: Zahtev bez osnova
Advokat Toma Fila, koji je bio u timu odbrane haških optuženika kaže da je inicijativa dobra, ali zakasnela. Ona je imala smisla, po njemu, 2000. godine kada je on to predlagao, jer je tada bilo najviše suđenja za zločine, ne samo građanima Srbije već i drugih država regiona, pa bi za takvu inicijativu bilo podrške i od strane Zagreba i Sarajeva.
„Sada je Sheveningen etnički očišćen, tamo su samo Srbi“, kaže Fila.
U evropskim zatvorima nema hrvatskih državljana, a iz BiH su samo manje značajni osuđenici – tako Fila tumači male šanse za usvajanje ovog predloga.
Nekadašnji vojni sudija Đorđe Dozet, danas advokat koji je učestvovao u mnogim domaćim suđenjima za ratne zločine, kaže da s obzirom na to kako trenutno stvari stoje, nema osnova da takav zahtev Srbije bude usvojen.
“Ja ne verujem da će ta odluka biti promenjena”, kaže Dozet.
Da li se haški osuđenici tretiraju kao nacionalni heroji na domaćem terenu, da li je opravdano nepoverenje, sumnja da bi osuđenici sa takvim imidžom imali drugačiji tretman od ostalih? Nataša Kandić kaže da su poslednje haške odluke dale krila protivnicima procesuiranja ratnih zločina.
„Ta situacija jako pogoduje viđenju da su srpski zločinci zapravo srpski heroji“, zaključuje Kandićeva.
Inače, po pravilima haškog tribunala, postoje standardi i sigurnosti uslova života u zatvorima u kojima osuđenici za ratne zločine izdržavaju izrečenu kaznu. Među njima je obaveza da u ćeliji postoji televizor, radio, kupatilo i druga oprema. To malo koji domaći zatvorenik ima.
Sporazum o smeštanju haških osuđenika potpisalo je 17 zemalja. Ratni zločinci sa teritorije bivše Jugoslavije nalaze se u zatvorima ili su odslužili kazne u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Belgiji, Danskoj, Finskoj, Norveškoj, Italiji, Švedskoj, Letoniji i Austriji. Za haške osuđenike otvorena su vrata zatvora u Poljskoj, Portugaliji, Slovačkoj, Ukrajini i Albaniji, ali tamo još niko nije služio kaznu.
