Ispovest Albanki iz Podujeva, žrtava „Škorpiona”
BEOGRAD – Ko preživi masakr, isto je kao i da je umro. Slike streljanja u dvorištu kuće, vrisak, psovke, rafali… toplina krvi, tišina, strah… sve je to živo i nikad neće umreti u dušama Sarande i Jahone Bogujevci, dvoje od petoro preživele dece, sada odraslih devojaka, iz grupe u Podujevu koju su 28. marta 1999. godine streljali “Škorpioni”.
-Bilo je rano jutro, oko sedam sati. Ispred kuće staju dva vojna vozila. Prethodnih dana, otkako je počelo bombardovanje, u Podujevu su razbijane radnje, izlozi, prozori… To jutro su krenuli po kućama – priseća se Saranda, tada 13-godišnja devojčica.
Grupa od oko 20 žena i dece, svi u rodbinskim vezama, pokušava da se sakrije u jednu od sporednih kuća velikog zajedničkog dvorišta.
– Svi smo se stisli u tu jednu prostoriju. Ne vidimo ništa, ali čujemo kako iz susednih kuća izvode komšije. Čuje se galama, dreka, psovanje, vika. Zatim rafali – priča Saranda.
U jednom trenutku, shvataju da vojnici vide gde se kriju.
– Naređuju da izađemo, da torbe koje smo imali spremne za beg ostavimo gde su. Pretresaju nas. Viču. Mi deca ne razumemo srpski, ali naše majke razumeju – nastavlja Saranda.
U koloni po jedan, ženu i decu, među kojima je najmlađe imalo svega 21 mesec, izvode na ulicu. Vode ih zatim iz jednog dvorišta u drugo.
– Ne znaju šta će sa nama – dodaje Saranda.
Na ulicama je opšti metež. Jednom Albancu bacaju kapu, pljuju ga i vređaju. Drugu dvojicu uvode u lokal. Iz lokala se ubrzo čuju samo dva pucnja. Onda vide vojnika kako izlazi odatle i ide prema njima.
Majke shvataju šta se sprema. Jedna viče: “To su samo deca!” Vojnik šamara Fezriju (21), ona pada preko Jehone (11) koja ide ispred nje u koloni. Odvode ih u dvorište porodice Gaši, guraju uza zid. Jehonina majka Šefkate (42) strada prva. Vojnik joj puca u glavu. Njen sin Gence, koji tada ima šest godina, počinje da doziva majku. Vojnik koji je ubio Šefkete uzima od drugog vojnika oružje i rafalom kosi sve redom.
– Naslonila sam se na zid i lagano se spustila dole. Kad je prestala pucnjava, pogledala sam oko sebe i videla glavu mog brata kako je pala preko mojih nogu – priseća se Saranda i tu prestaje da govori. Suviše je teško.
Posle pucnjave usledila je tišina.
Jehona, tada devojčica od 11 godina, ne seća se događaja pre streljanja, samo posle.
– Osećala sam neku toplinu s leve strane i razumela da sam ranjena. Ugledala sam brata koji mi je rekao: “Vidiš li šta su nam uradili”. A onda je stigla druga grupa vojnika i mi smo prestali da dišemo, da ne bi otkrili da smo živi – priča Jehona.
Ta druga grupa vojnika je odvela preživelo petoro dece u bolnicu u Prištinu. Preživeli su Saranda, Jehona, Lirija, Fatos i Genc Bogujevci. U masakru u Podujevu stradalo je sedam žena od 21 do 69 godina starosti i sedmoro dece od dve do 14 godina. Saranda i Jehona izgubile su majke, braću i sestre. Same su zadobile teške povrede i trajne ožiljke, svaka je najmanje tri puta operisana. Saranda gotovo i da ne može da koristi levu ruku.
Za ratni zločin nad civilima u Podujevu Saša Cvjetan, kao pripadnik jedinice „Škorpioni“ osuđen je na 20 godina zatvora.
Nakon svega što im se desilo, petoro preživelih završili su škole u Engleskoj, gde su se trajno naselili.
– Sve što radim, sve što stvaram ima veze sa tragedijom i sa masakrom. U poslednjem svom projektu, koristim preostale fotografije svoje izgubljene porodice – kaže Jehona.
Odšteta
Preživeli članovi porodice Bogujevci traže odštetu od države za pretrpljen bol. U tužbenom zahtevu traži se odšteta od po 3,5 miliona dinara za svako dete, plus po 40.000 dinara mesečnog izdržavanja. Postupak u ime oštećenih vodi Fond za humanitarno pravo i počeo je pre reforme pravosuđa. U međuvremenu, sudija se promenio i tražio da se devojke ponovo saslušaju. Iako su od Mančestera, preko Podujeva do Beograda prevalile hiljadu kilometara, u Beogradu ih je sačekalo – odlaganje ročišta.
– Nije nam važno da dobijemo odštetu. Važna je pravda i važno nam je da svi znaju kakav se masakr desio – kaže Saranda.
