Hapšenje Ratka Mladića bilo je jedan od uslova Međunarodne zajednice za viznu liberalizaciju. Građani Srbije će za nekoliko dana bez viza moći da putuju po Evropi, a Ratko Mladić je i dalje na slobodi. U intervjuu za DW radio, Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo Srbije, kaže:
“Ratko Mladić je prema mom mišljenju i dalje važan. Da li se nešto menja u uslovima Međunarodne zajednice i Haškog tribunala, to jeste pitanje o kojem se može raspravljati. Evidentno je da tu postoje neka slobodna tumačenja šta je ta saradnja sa Haškim tribunalom, i otuda stalno imamo formulacije kao što su ”Ima napretka”, ”Srbije čini sve što može”, Da je mogla, već bi ga uhapsila” i slično. Ako se ne primenjuje zakon u odnosu na Mladića, ako se on ne hapsi, postavlja se pitanje svih suđenja za ratni zločin. Ako on ne odgovara, zašto bi odgovarao neko drugi? To je vrlo teška odluka Međunarodne zajednice, koja će koštati Srbiju i region, a ne Međunarodnu zajednicu. Ne bude li nikakvog izgleda za hapšenje Mladića, a Srbiji u međuvremenu bude odmrznut Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, neće to biti dobro za Srbiju, njene mlade generacije, a ni za odnos Srbije sa Bosnom i Hercegovinom i Kosovom.”
Kako komentarišete suđenje Iliji Jurišiću, optuženom za slučaj ”Tuzlanska kolona”?
Ako srpsko tužilaštvo ima dokaze, ono je trebalo sve to da preda Tužilaštvu Bosne i Hercegovine, zato što je dobro da Bosna i Hercegovina sudi svom državljaninu, da se proširi čitav taj predmet i da se konačno utvrdi šta je bilo 15. maja 1992. godine. Ne ovako! Ovako je taj slučaj primer da Srbija hoće da pokaže kako su i drugi činili zločine, a koplja se lome na Iliji Jurišiću. Presuda nije konačno razjasnila šta se dešavalo 15. maja 1992. godine. Nema dovoljno podataka, činjenica i dokaza o tome odakle se pucalo, ko je pucao i da li je bilo napada sa obe strane. Slučaj je sveden na razne opcije oko toga odakle dolazi napad, da li iz kolone ili van nje, a da se uopšte ne pominju životi tih mladih ljudi koji su stradali.
Da li su srpski mediji ”pali na ispitu” zbog načina izveštavanja javnosti o oslobađanju Biljane Plavšić i njenom dolasku u Beograd?
Ovaj put ništa se nije moglo zameriti srpskim političarima. Oni su ćutali, nije ih bilo ni pored Biljane Plavšić, ni pored Dodika. Oni su se vrlo pristojno vladali. Mediji su kao i u slučaju Karadžića, potpuno prenebegli o kome je reč, zašto je optužena, šta je to sve priznala, šta stoji u priznanju, koliko hiljada i hiljada žrtava, u kojim logorima… Oni su ceo događaj pratili iz ugla nekoga ko je strašno bitan, kao da se pojavila neka ruska carica, kao da je došla u posetu i sada se to njeno gostovanje iz trenutka u trenutak prati. Sve je to bilo ružno i degutantno.
Nedavno je pokrenuta Inicijativa za formiranje regionalne komisije za istraživanje ratnih zločina, čije bi sjedište trebalo da bude u Sarajevu. Kakvi su izgledi da nacionalni parlamenti usvoje i donesu odluku o formiranju pomenute Regionalne komisije?
To je inicijativa nevladinih udruženja, udruženja žrtava, organizacija mladih i ženskih pokreta i ta inicijativa sve više dobija u svom zamahu, jer je predmet debate u svim državama bivše Jugoslavije. Inicijativa je pre dva dana predstavljena u Briselu i podržana je u Evropskoj komisiji. Predstoji nam da gradimo model i izlazimo sa strategijom prema političarima. Zamišljeno je da do početka 2011. godine skupimo milion potpisa i podnesemo inicijativu nacionalnim parlamentima u regionu, zahtevajući da oni usvoje i donesu odluku o formiranju Regionalne komisije. Mi, civilna društva, ćemo voditi debate o tome kako prikupiti sve činjenice, fokusiraćemo se na žrtve i stvoriti javnu platformu u kojoj će glas žrtve biti dominantan. Vršićemo pritisak na političare i vlasti da prihvate formiranje Regionalne komisije, jer su protekli ratovi i zločini išli preko granica. Istina se zato ne može utvrditi u okviru jedne države.
Autor: Selma Filipović
