Unutrašnji dijalog o Kosovu se nastavlja, tema poslednjeg okruglog stola bila je bezbednost, a među govornicima mesto je našao i ratni komandant Zvorničke brigade vojske bosanskih Srba Vinko Pandurević. U trenutku kada su Kosovo već priznale Sjedinjene Države i najveći broj država Evropske unije i kada je i srpskim vlastima jasno da od povratka bivše pokrajine pod okrilje Srbije nema ništa, Pandurević predlaže „suštinsku autonomiju kao izraz federalnih odnosa Srbije i Kosova i Metohije“. Kao da je prespavao mnoge godine unazad, kao da ga nije bilo da vidi da se na putu od „suštinske autonomije“ do „suštinske nezavisnosti“ daleko odmaklo. Pa i nije.
Punih 10 godina Vinko Pandurević bio je opravdano odsutan. Vreme od 2005. do 2015. godine proveo u pritvoru Haškog tribunala, što mu je onda uračunato u 13-ogodišnju kaznu, pa je, u skladu sa tamošnjom praksom, pušten na prevremenu slobodu. Kada je otišao u Hag, Kosovo je zaista bilo dalje od nezavisnosti nego danas, pa je Pandurevićev anahroni pristup donekle razumljiv. Ipak, pravo pitanje je šta ratni zločinac traži na okruglom stolu u organizaciji vlade Srbije.
Vinko Pandurević je kao komandant Zvorničke brigade unutar Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske (VRS) sa svojim vojnicima u julu 1995. godine učestvovao u napadu na Srebrenicu, nakon kojeg je počinjen najveći zločin na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata – genocid nad bošnjačkim stanovništvom te ratne enklave.
On svakako nije najružnije lice srebreničkog genocida, nije bio deo uže družine zajedno sa Ratkom Mladićem, Radovanom Karadžićem, Ljubišom Bearom, Zdravkom Tolimirom i Vujadinom Popovićem, koja je isplanirala, organizovala i operativno sprovela višednevnu fabriku ubijanja oko 8.000 srebreničkih muškaraca i dečaka i proterivanja preostalog stanovništva enklave. Ipak, bio je tu da im se nađe.
Pandurević je trebalo da hvata odbegle bošnjačke civile i vojnike, ali je on 16. jula 1995. otvorio koridor i pustio „neprijateljsku“ kolonu da prođe ka Tuzli. Mada je očigledno da to nije uradio iz humanitarnih poriva, već iz razloga vojne nužde, budući da je sumnjao u snagu svojih vojnika da se suprotstave koloni u kojoj je bilo i naoružanih Bošnjaka, to mu je uzeto kao olakšavajuća okolnost pri izricanju presude.
Dokazi pokazuju da je Pandurević najkasnije 15. jula 1995. od načelnika štaba Zvorničke brigade Dragana Obrenovića saznao da su na područje Zvornika bezbednjaci Glavnog štaba i Drinskog korpusa VRS Beara i Popović po Mladićevom naređenju doveli veliki broj zarobljenika, a narednih dana saznao je za masovna ubistva na praktično svim zvorničkim stratištima od Pilice do Branjeva, gde su ubijene hiljade ljudi. Postoje dokazi da je bio upoznat sa problemima da se toliki broj zarobljenih preveze, zatoči, strelja i pokopa. Samo nema dokaza da je, mada su u celom procesu učestvovali i vojnici njegove brigade, preduzeo bilo šta da masovna ubistva spreči.
Odsustvo volje Vinka Pandurevića da se suprotstavi brisanju srebreničke populacije iz tog dela istočne BiH ogleda se i u činjenici da je 10 ranjenika koje je imao u svojim rukama 20. jula 1995. godine predao u ruke Vujadinu Popoviću, iako je vrlo dobro znao da neće preživeti. Naravno, ranjenici su, kao i hiljade drugih Bošnjaka pre njih, hladnokrvno ubijeni.
Zato je Pandurević osuđen za pomaganje i podržavanje masovnih ubistava srebreničkih muškaraca i dečaka, a kao učesnik napada na Srebrenicu i za progone i prisilna premeštanja civila.
Kad se sve to zna, groteskno zvuči objašnjenje šefa vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića da je veoma važno da se u okviru unutrašnjeg dijalogu o Kosovu čuju „najrazličitija životna i profesionalna iskustva“ učesnika. Životno i profesionalno iskustvo Vinka Pandurevića potrebno je samo ako pitanje Kosova želimo da rešimo ratom i zločinima, a takav pokušaj na Kosovu smo već imali.
Ali ako osuđene ratne zločince imamo u glavnim odborima i na tribinama vladajućih stranaka, kao drage goste u Predsedništvu Srbije ili predavače na Vojnoj akademiji, onda ne čudi da su oni i deo dijaloga o Kosovu. A posle ćemo se pitati što nas nema u EU 2025. kad su nam lepo obećali.
Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.
Preuzeto sa portala Peščanik
