Ministarstvo pravde Republike Srbije donelo je nedavno odluku da se žrtvama montiranih političkih procesa u vreme komunističkog režima ponudi materijalno obeštećenje zbog vremena koje su proveli u zatvoru i oduzimanja građanskih prava. Ministarstvo je na adrese 15 neimenovanih osoba poslalo ponudu da država za svaki njihov dan proveden u zatvoru na Golom otoku isplati odštetu u iznosu od sedam evra.
Postupak Ministarstva vredan je pohvale i sigurno je da će za one kojima je namenjen značiti mnogo, pre svega u simboličkom smislu. Međutim, ova odluka Ministarstva ima i jednu negativnu simboliku – ona iznova podseća na činjenicu da država Srbija ima selektivan pristup u tretmanu žrtava i da se bez obzira na kritike relevantnih međunarodnih organizacija već 12 godina oglušava o osnovne principe međunarodnog prava i obaveze prema žrtvama.
Lista svih zločina policije i vojske kojima je naređivao Miloševićev režim u Hrvatskoj, BiH i Kosovu preduga je za ovaj tekst. Dovoljno je uputiti na brojne presude Haškog tribunala i domaćih sudova u kojima je utvrđena odgovornost najviših vojnih i policijskih oficira ali i političkog vrha nekadašnje države. Mnogi zločini, pre svega oni nad Bošnjacima u Sandžaku, ni do danas nisu procesuirani. Žrtve ovih etnički motivisanih zločina su, od pada Miloševićevog režima, vođene elementarnom ljudskom potrebom za pravdom i priznanjem, pokrenule stotine postupaka za naknadu štete protiv Republike Srbije. Mnogo više od novca vapili su za priznanjem jedne institucije (suda), da je država Srbija odgovorna za ono što su im njeni vojnici i policajci uradili.
Nažalost, u ovim postupcima doživele su samo novo poniženje. Postupci su trajali i traju godinama. Sudije neretko sa neskrivenim prezirom ispituju žrtve da li su oni teroristi, da li osećaju i koliku bol zbog ubistva njihove braće, sestara, majki. U većini slučajeva, presude su negativne. Tužbe se odbijaju zbog zastarelosti jer sudovi revnosno primenjuju stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, koji u praksi žrtve srpske vojske i policije stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na pripadnike JNA koji su od države tražili i dobijali odštetu zbog štete pretrpljene na ratištu. U slučaju pozitivne presude, odštete su uvredljivo niske. Ukratko, sudovi i sudije gotovo unisono (ima retkih izuzetaka) čine sve da onemoguće žrtve najtežih kršenja ljudskih prava koje su počinile srpske snage da ostvare bar nekakvu satisfakciju za ono što su preživeli.
Da nije reč o nekoj slučajnoj institucionalnoj anomaliji ili rigidnosti u tumačenju zakona svojstvenoj našim sudovima, pokazuje i podatak da zakon koji propisuje prava civilnih žrtava rata u Republici Srbiji (Zakon o pravima civilnih invalida rata, donet 1996) eksplicitno isključuje osobe koje su stradale od akata srpske vojske i policije. Član 2 ovog zakona kaže da se žrtvama smatraju oni koji su stradali „od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija“. Zbog ove zakonske odredbe brojni naši sugrađani a među njima i porodice otetih Sjeverinaca i otetih na stanici Štrpci, porodice ubijenih u Kukurovićima, i mnogi drugi u svojoj državi nisu priznati kao žrtve.
Srbija do sada ni u jednom slučaju nije ponudila odštetu nesrpskim žrtvama srpske vojske i policije, pa čak ni tamo gde je sud pravosnažno utvrdio da su pripadnici srpskih snaga počinili ratne zločine. Fond za humanitarno pravo je u januaru 2010. godine u ime preživelih članova porodica albanskih žena i dece koje su streljali pripadnici MUP-a u Podujevu/Podujevë 28.03.1999. godine predložio Ministarstvu pravde da sa porodicama žrtava sklopi vansudsko poravnanje, čime bi se prekinuo dug i mučan sudski postupak koji su oni pokrenuli protiv Republike Srbije.
Od tada do danas, od predstavnika Ministarstva i ministarke lično čuli smo da je Ministarstvo „voljno“, da „razume i saoseća“ ali i da bi porodice trebalo da snize svoj zahtev, koji je, istine radi, u ukupnom iznosu za sve članove porodice i preživele manji od celog iznosa obeštećenja koji je država Srbija platila porodici mladića koga je pretukao Miladin Kovačević. Nakon dve godine od podnošenja predloga Ministarstvu, još nema nagoveštaja da li će i kada država isplatiti odštetu za ovaj zločin. U međuvremenu, sud je odbio tužbu porodica zbog zastarelosti a Fond se u njihovo ime obratio Ustavnom sudu Srbije.
Odštete isplaćene porodici Stambolić i porodicama zločina na Ibarskoj magistrali, kao i najavljene odštete žrtvama komunističkog režima spadaju u red najmoralnijih i najpravičnijih postupaka vlasti posle 5. oktobra.
Ipak, u situaciji kada albanske, hrvatske i bošnjačke žrtve zločina koje su počinile srpske snage pred sobom imaju nepremostive prepreke u ostvarivanju prava koje su im inače garantovana i domaćim zakonima i međunarodnim konvencijama, i kada se suočavaju sa svojevrsnom sistemskom diskriminacijom, vest o tome da je država odlučila da samo određenim žrtvama pruži kompenzaciju zbog nedela u prošlosti neizbežno dovodi do pitanja – zbog čega institucije Srbije grubo ignorišu i izbegavaju da istu vrstu odgovornosti i solidarnosti demonstriraju i prema nesrpskim žrtvama i da li se u svojoj suštini ovakav tretman žrtvama razlikuje od poniženja koje su doživele tokom devedesetih?
Sandra Orlović, zamenica izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo
