Pamtimo svoju patnju, ali želimo da nam danas država omogući normalan život u Srbiji, kažu neki od meštana Busija, prigradskog naselja nadomak Zemuna, gde će u četvrtak biti održana državna manifestacija Dan sećanja na žrtve i prognane u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“.
[hana-flv-player video=”http://flashvideo.rferl.org/Videoroot/Pangeavideo/2016/08/9/9a/9a539494-b417-44d3-b1eb-39b18e73acaa.mp4″ width=”480″ description=”Izbegličko naselje dve decenije nakon ‘Oluje’: Čekajući kanalizaciju” player=”5″ autoload=”true” autoplay=”false” loop=”false” autorewind=”true” /]
Sasvim je jasno zbog čega je tehnički premijer Aleksandar Vučić odabrao i objavio da će baš u tom mestu biti obeležena godišnjica ovog događaja.
U ovom najvećem izbegličkom naselju u Srbiji, udaljenom 40-ak minuta vožnje od centra Beograda, živi više od 5.000 ljudi koji su 1995. pobegli iz Hrvatske i BiH.
Za ljude koji u centru Busija sede na gajbicama i pored puta prodaju povrće i voće, ovo mesto je pijaca. Improvizovana baš kao i samo naselje izniklo nakon izbegličkog egzodusa, između 1995. i 1997. godine. Voće i povrće, koje je sama uzgojila, tu prodaje i Marija. Iz Kistanja u Hrvatskoj izbegla je 1995, a u Busijama živi 14 godina.
Marija
„Kad smo izbegli živeli smo kod Subotice u Novom Žedniku, onda smo ovde neki plac kupili i ozidali 60 kvadrata. Nemamo mi tu mnogo, nemamo baš ni pravi krov, pod jednu vodu i tako“, priča nam.
Na pitanje da li će doći na manifestaciju koju organizuje Vlada Srbije u njenom mestu Marija odgovara potvrdno.
„Svi moji su obećali da će doći – ćerke, sva deca i unučadi… Svi ćemo da dođemo, kako da ne, kad nam je već tu kod kuće. To nam mnogo znači. Sećamo se tih tužnih i bolnih dana. Baš je strašno i potreseni smo zbog toga.“
Nešto dalje u lokalnoj mesari pozdravlja nas Nikola Kužet, koji je pre 21 godine izbegao iz Benkovca, gde je kao vojnik učestvovao u ratu.
„To obeležavanje je za nas malo jači čin… Da se zna da smo bar živi, ako ništa drugo“, kaže ovaj radnik u mesari.
Pre nego što će se naše dvoje sagovornika doseliti ovde, Busije su bile imanje Poljoprivrednog kombinata „Napredak“.
Lokalnu vlast u opštini Zemun je te 1997. držala Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, partija koja je imala svoje paravojne formacije na ratištima u Hrvatskoj i Bosni. Zemljište je prodavano izbeglima uglavnom tokom akcije “Oluja”. Prema pisanju nedeljnika “Vreme”, osim placeva, nisu dobili ništa: ni infrastrukturu, ni dobru kanalizaciju, ni struju, ni puteve.
Nikola Kužet seća se tih dana: „Mi smo kupovali te placeve, imali smo neku privilegiju, kupili smo te placeve po nekoj nižoj cijeni.“
Boro Štrbac, bivši autoprevoznik koji u Busijama živi od 1997. godine, kaže da su se tada meštani više snalazili sami.
„Moji su došli 1995. godine u ’Oluji’. Prihvatio sam ih, dao im sve što sam mogao. Ne mogu da kažem da je bila velika pomoć društva koliko sam ja učestvovao u tome i koliko smo zajednički radili i gradili“, kaže Štrbac.
U međuvremenu, infrastrukturno se malo toga menjalo, pa je izgledalo da su meštani Busija godinama bili gotovo zaboravljeni kod lokalnih i državnih vlasti. Asfalt je u to naselje, koje zvanično deo grada Beograda, stigao tek 2005. godine, a nešto kasnije i gradski autobus.
Ovih dana, pred najavljenu ceremoniju u Busijama, te dolazak između ostalih i mandatara Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, uređenje naselja je dobilo na zamahu. Na licu mesta zatičemo teške mašine “Beograd puta” koje popravljaju prilazne puteve do bine koja se podiže zarad događaja u organizaciji Vlade Srbije.
“Sad radimo ovde sporedne ulice i plato oko crkve”, kaže nam Dušan Dimitrijević, ispred preduzeća “Beograd put”. Sa njim razgovaramo na poljani na kojoj radnici postavljaju binu.
“Tu treba da naspemo jedan sloj da, u slučaju kiše, ljudi ne bi stajali na blatu.”
Na naše pitanje da li bi radili ovaj poduhvat da nije godišnjice “Oluje”, odgovara:
“Ulice verovatno da, a za ovo oko crkve ne znam, verovatno je urađeno povodom ove godišnjice.”
Dok mašine bruje u Busijama, a na relaciji između zvaničnog Beograda i Zagreba lete rafali teških reči, meštani ovog malog prigradskog mesta bore se sa svakodnevnim problemima.
Boro Štrbac
Boro Štrbac kaže da stanovnici Busija sada od države očekuju pomoć konkretniju od pustih reči.
„Dobijamo ulicu, dobili smo struju i vodu. Nadamo se i kanalizaciji. Dosta nam je jama bilo, sad želimo da imamo kanalizacije, a ne jame.“
Preuzeto sa portala Slobodna Evropa
