U zoni odgovornosti 549. brigade VJ tokom sukoba na Kosovu od 24. marta do 10. juna 1999. godine ubijeno je blizu 2.200 albanskih civila. U istom periodu, u zoni odgovornosti 37. brigade VJ ubijeno je 1.400 civila. A na području celog Kosova koje je kontrolisao Prištinski korpus VJ u istom periodu ubijeno je oko 6.200 civila. Komandanti tih jedinica Božidar Delić, Ljubiša Diković i Vladimir Lazarević predavaće, kako saznaju Večernje novosti, kadetima na Vojnoj akademiji.
O čemu? Kakvo to znanje i iskustvo budućim oficirima mogu da prenesu ljudi u čijim zonama odgovornosti je tokom dva i po meseca NATO intervencije nad albanskim stanovništvom Kosova sprovođen teror koji je, osim ubistvom 6.200 albanskih civila, rezultirao proterivanjem oko 800.000 Albanaca u Makedoniju i Albaniju, sistematskim zlostavljanjima, silovanjima, rušenjem sela i gradova, pljačkom neverovatnih razmera? Dovoljno znanja i iskustva za ceo semestar.
Napadi Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije na albanska sela i gradove u zonama odgovornosti Vulinovih predavača odigravale su se sa proklamovanim ciljem obračuna sa OVK, a vrlo često oni bi tokom tih akcija ubili nula pripadnika OVK i desetine ili stotine civila – muškaraca, žena, dece, staraca. Tokom NATO intervencije ubijeno je oko 1.200 pripadnika OVK i, već je pomenuto, 6.200 albanskih civila. To je ta vojna učinkovitost o kojoj bi se predavalo kadetima Vojne akademije. Imamo, prema tome, prvu lekciju – kako napasti OVK, a ubiti civile.
Dalje, tokom perioda od dva i po meseca proterano je celih 800.000 ljudi sa teritorije od nekih 11.000 kvadratnih kilometara. Ako se ukrste vreme, broj civila i površina sa koje su proterani, jasno je da je reč o poduhvatu vrednom hvale. To bi onda bila druga lekcija – o efikasnosti.
Zatim, vojska kojom su tri navedena generala komandovala učestvovala je u uklanjanju tela sa mesta zločina i tako radila na skrivanju, umesto na otkrivanju zločina i kažnjavanju počinilaca. U četiri masovne grobnice u Srbiji u kojima je pronađeno oko 1.000 tela albanskih civila pronađene su i žrtve akcija vojske, uključujući one iz zona odgovornosti brigada pod komandom Delića i Dikovića. Vojska je pritom na dosta uspešan način uspela da prikrije svoju ulogu u celoj operaciji, pa je u javnosti stvorena slika da je samo policija odgovorna za ceo proces. A nije samo policija. Eto je treća lekcija – čuvanje vojničke tajne.
Ima tu još mogućnosti za razvrstavanje iskustva i znanja Vulinovih predavača. Recimo, generali Delić i Diković bi mogli da jednu lekciju posvete temi – kako izbeći suđenja za ratne zločine i pored obilja dokaza o odgovornosti, a Lazarević bi kadete mogao da poduči o tome kako da se po izlasku sa 14 godina robije kući vrate vladinim avionom.
Konačno, jedna sveobuhvatna bonus lekcija za kraj – kako izgubiti rat, a uz to i obraz.
Da se ne lažemo, neće ova trojica zaista tamo predavati, nemaju vremena, jedan je načelnik generalštaba, drugi narodni poslanik, treći nadoknađuje druženje sa unucima koje s dobrim razlogom godinama unazad nije viđao. Ovde se radi o simboličkom gestu ministra odbrane koji nam još jednom kaže – devedesetih se ne stidimo, devedesete su uzor za budućnost.
Ratni zločini su devedesetih bili deo državne politike, a ratne zločine su, posebno je to očigledno na Kosovu 1998. i 1999, činile državne institucije – vojska, policija, vlada i predsednik (Srbije ili SR Jugoslavije, svejedno). Od demokratskih promena 5. oktobra 2000. naovamo ponešto od te politike, pa i neki kadrovi voljom novih vlasti i sticajem srećnih okolnosti (neki su recimo morali u Hag) odstranjeni su iz institucija. Vulin ih sada tamo vraća. Nisu, kaže, „smeli ni da kroče na Akademiju niti u bilo koji drugi vojni objekat“ (misli na one osuđene za ratne zločine). E, sad će ih on tamo uneti.
Politika ratnih zločina isprva stidljivo, sad sasvim otvoreno vraća se u državne institucije. U isto vreme, predsednik Srbije poziva nas svako malo da se okanemo prošlosti i gledamo u budućnost. Peku oči od takvog pogleda.
Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo
Preuzeto sa portala Peščanik
