Bilo koju funkciju da obavlja, ministar Aleksandar Vulin je uvek na istom zadatku. Prošle godine je kao šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju izvršio nasilnu intervenciju u školski program, dok danas kao ministar za rad nastavlja istu kampanju sa još većim intenzitetom.
Na sajtu njegovog ministarstva udarna vest je „pogrom“ i datum 17. mart 2004. sa kompletnim bilansom „martovskog nasilja na Kosovu“. Ove godine se otišlo još dalje, tako da je praksa sećanja na 17. mart postala deo zvaničnog programa obeležavanja istorijskih događaja u Srbiji. Razume se da je prvi čas u svim školama bio posvećen antialbanskoj propagandi čije se razmere mogu videti na sajtu Vulinovog ministarstva. Video klip sa tim naslovom počinje brzim smenjivanjem slika vatrene stihije i pucanja stakla. Budući da je prošlogodišnji pilot program državne ceremonije prošao dobro, danas se sve to institucionalizuje uz podršku Ministarstva prosvete i Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Prema planu i programu, Aleksandar Vulin, Marko Đurić kao i državni sekretar Ministarstva prosvete Aleksandar Belić, posetili su beogradsku Osnovnu školu „Drinka Pavlović“ u Kosovskoj ulici, gde su na prvom času razgovarali sa učenicima sedmog razreda okulturi sećanja. Taj razgovor se kretao oko samo jedne teme, a to je imperativ da se ne sme zaboraviti stradanje Srba na Kosovu. Đurić je uzrok martovskih događaja iz 2004. našao u jednom ranijem datumu, koji je takođe postao deo državnog imperativnog sećanja. Reč je o 24. martu 1999, kada je napadnuta SRJ, nakon čega se, kako je to Đurić objasnio učenicima „na tom najvažnijem delu naše teritorije ne nalazi ni naša država, ni naša vlada, ni naša vojska u punom kapacitetu“. Šef Kancelarije za KiM je nakon propagandnog časa izjavio kako je uveren „na osnovu reakcija učenika ove škole da Srbija na Kosovu i Metohiji ima budućnost kao i na svakom drugom delu“. Ministar Vulin se uglavnom držao svoje prošlogodišnje teze o „zločinu bez kazne“ i o „lažima koje niko nikada nije demantovao“. U skladu sa ovakvim pristupom, moglo bi se shvatiti jedino to da su funkcioneri Vlade Srbije od učenika zahtevali da jednom u budućnostiobezbede povratak državnih organa na Kosovo u „punom kapacitetu“. Ovaj zahtev je Marko Đurić obogatio i epskim zaveštanjem, istakavši kako „samo sećanje i solidarnost mogu da nas dovedu do toga da neko od učenika jednog dana u Visokim Dečanima upali sveće slobode koje je carica Milica ostavila u amanet i koje se tu čuvaju“.
Kako razumeti ovakav koncept kulture sećanja kakav je spram Kosova formulisala zvanična politika Srbije. Na osnovu ministarskih metodičkih razrada nastavne jedinice može se zaključiti da oni kulturu sećanja shvataju kao obred ponavljanja udesa sopstvene nacije, koji je utoliko uspešniji što se više institucionalizuje. Naime, ovaj obred je bez ikakve javne debate postao zakonska obaveza države i njenih institucija, a što je najgore i obrazovnog sistema. Jedino štrajk prosvetara, koji se slučajno podudario sa ritualnom nastavom, mogao je da zaštiti deo učeničke populacije od vulinovske propagande. Naime, Aleksandar Vulin i borački deo njegovog resora predstavljaju glavne vinovnike čitavog procesa implementacije zvaničnog sećanja na Kosovo. Ciljna grupa ovog projekta je školska populacija koja treba da posluži kao budući resurs podržavanja i vođenja politike prema „Kosovu kao najvažnijem delu naše teritorije“. Da bi se to postiglo, neophodno je ritualizovati sećanje i pročistiti slike koje se nude kao svedočanstva o pomenutom događaju. Svako odstupanje od takvog koncepta čiste žrtve, država tretira kao napad na nju. Kao primer može poslužiti slučaj generala Dikovića, koga je državni vrh apriori izuzeo od odgovornosti za zločine nad albanskim stanovništvom na Kosovu, pošto je Fond za humanitarno pravo izneo dokumentovane činjenice o zločinima u Starom Čitakovu i Rezali. Vulinov koncept kulture sećanja, međutim, izuzima sve ono što bi moglo narušiti sliku u kojoj „razularene albanske mase uništavaju sve što je hrišćansko“. Zato je 17. mart dekontekstualizovan i predstavljen đacima kao model za razumevanje „gubitka državnosti na najvažnijem delu teritorije“.
Premijer Vlade je tokom jučerašnjeg dana ponavljao kako nam je potrebna „najmudrija i najodgovornija politika prema Kosovu“ kako se „ne bi ponovilo nasilje od 17. marta i rušenje verskih objekata“. Svakako je mislio na sopstvenu politiku. Međutim, u konceptu državnog sećanja na taj datum nedostaje jedna izuzetno važna dimenzija, a to je sećanje na odgovor države Srbije na nerede na Kosovu. Naime, tokom tog 17. marta i u noći koja je usledila, zapaljena je Islam-agina džamija u Nišu kao i Bajrakli džamija u Beogradu. Policiji je do zadnjeg časa bilo zabranjeno da upotrebi silu protiv demonstranata. Ni kada je zapaljena džamija u Nišu, beogradska policija nije podigla nivo obezbeđenja verskih objekata. Bajrakli džamija je demolirana i zapaljena. Vatrena stihija je odnela i biblioteku od sedam hiljada knjiga a iz džamije je ukradeno oko pedeset hiljada evra. Za to niko nije odgovarao. Trojica navijača dobila su po četiri meseca zatvora, dok su svi ostali izgrednici oslobođeni. Prvi osnovni sud u Beogradu nije uspeo da utvrdi odgovornost za paljenje Bajrakli džamije. No ovo nije deo Vulinovog i Verbićevog školskog programa, kao što to nije ni čitava istorija nasilja nad kosovskim Albancima tokom devedesetih godina. Stoga kultura sećanja kakva se ovde sprovodi služi samo za očuvanje konfliktnog potencijala bez kojeg je nemoguće voditi vučićevski „najmudriju politiku“. Zloupotreba dece u tom sistemu perpetuiranja nasilja i čuvanja negativnih stereotipa o drugima predstavlja političku i obrazovnu regresiju, koja dalekosežno može dati katastrofalne rezultate. Uostalom, učenici sedmog razreda su nakon razgovora sa državnim funkcionerima izjavili ono što se metodički projektovalo. Na pitanje novinara šta im je bilo najupečatljivije na pomenutom času, odgovorili su da su to bile slike „kada su Albanci lomili krstove na srpskim crkvama čime su pokušali da nas izbrišu, kao da nikada nismo bili na Kosovu i Metohiji“.
Peščanik.net, 18.03.2015.
