Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду осудило четворицу бивших полицајаца на укупно 68 година затвора због ратног злочина над 50 албанских цивила у Сувој Реци марта 1999. године. Тројица ослобођени оптужбе. Тужилаштво ће уложити жалбу на пресуду, најавио портпарол Тужилаштва за ратне злочине Бруно Векарић.
Портпарол Тужилаштва за ратне злочине Бруно Векарић изјавио је Танјугу да тужилаштво није задовољно пресудом за злочин у Сувој Реци на Косову и Метохији марта 1999. године, и најавио да ће тужилаштво уложити жалбу.
Истражни судија се одлучио о предлогу за одређивање притвора Митровићу због тога што су се тек сада стекли законски услови, наводи се у саопштењу.
Његов адвокат Горан Петронијевић рекао је да одлука о притвору представља резултат “великог притиска јавности и невладиних организација”.
“То је чиста политичка одлука, велики притисак јавности и невладиних организација и једна недозвољена противзаконита делатност суда и Тужилаштва за ратне злочине”, рекао је Петронијевић.
Припадници 37. одреда Ненад Стојковић, Зоран Марковић, Драган Миленковић и Зоран Николић налазе се у притвору од 13. марта.
Векарић је рекао да је одмах после изрицања пресуде тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић најавио жалбу, пре свега на ослобађајуће пресуде за тројицу окривљених.
“Тужилаштво не може бити задовољно оваквом пресудом, јер су тројица окривљених ослобођени, нити је на овај начин задовољена правда за жртве овог страшног злочина”, нагласио је Векарић.
Због ратног злочина над албанским цивилним становништвом у Сувој Реци на Косову и Метохији у марту 1999. године, данас је Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду осудило је на укупно 68 година затвора четворицу полицајаца. Тројица полицајаца ослобођени су оптужбе.
На по 20 година затвора осуђени су Радојко Репановић и Слађан Чукарић, Мирослав Петковић на 15 година и Милорад Нишавић на 13 година затвора.
Због недостатка доказа, оптужбе су ослобођени првооптужени Радослав Митровић, Ненад Јовановић и Зоран Петковић. Судско веће је Митровићу укинуло притвор, уз обавезу да се јавља суду до правоснажности пресуде.
Српско Тужилаштво за ратне злочине је у марту ове године одустало од даљег кривичног гоњења Рамиза Папића.
Председавајућа судског већа Винка Бераха-Никићевић је, образлажући пресуду, рекла да је на суду утврђено да су Репановић, Чукарић, Нишавић и Мирослав Петковић учествовали у злочину када је убијено 50 албанских цивила, од којих 48 чланова породице Бериша, углавном, жена, деце и стараца.
Напад у “беришанском насељу”
Они су криви, јер су, како је казала Бераха – Никићевић, 26. марта 1999. године у Сувој Реци, кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба, наредили и учествовали у нападу на цивилно становништво у “беришанском насељу” у коме су жвеле албанске породице.
На суду је доказано да је Репановић, који је био командант полицијске станице у Сувој Реци, наредио групи полицајаца, међу којима су били Чукарић, Мирослав Петковић, Нишавић и сада покојни Радован Тановић да убијају албанске цивиле.
Репановић је, додала је судија Бераха – Никићевић, другој групи полицајаца наредио да са припадницима цивилне заштите одвезу лешеве.
Бераха-Никићевић је рекла да на суду нису доказани неки догађаји из оптужнице, прецизирајући да ни једним изведеним доказом није потврђено да је првооптужени Митровић починио злочин за који се тетети – да је издао наредбу Репановићу да организује извршење злочина.
Анализирајући исказ заштићеног сведока “А”, који је теретио Митровића да је наредио напад и да је говорио – “Шта чекате, зар треба да радим уместо вас”, Бераха-Никићевић је казала да на суду није доказана Митровићева одговорност.
Бераха-Никићевић је рекла да је заштићени сведок “А” желео да умањи своју улогу у злочину.
На суду није доказана ни одговорност Јовановића и Зорана Петковића, који су се теретили за учешће у убиству албанских цивила, рекла је Бераха – Никићевић.
Овај кривични поступак је почео у октобру 2006. године, а током 93 судећа дана саслушана су 122 сведока, од којих су три саслушана под мерама заштите (псеудоним), један је сведочио без присуства јавности, а један путем видео линка.
