Reče, u Jagodini, naš patrijarh da je Srbija država i bez glave i bez srca! To je rekao, jer je rekao da Srbija ne sme ulaziti u EU, pošto od nas traže „strašnu žrtvu“ da izgubimo Kosovo: da Srbiji odseku glavu i iščupaju joj srce! Pa, kad je to tako, rekao je on, moramo im reći da tamo nećemo, nego hoćemo da ostanemo sami „sa svojim Kosovom“.
U Srbiji muk. Ni u vrhu države niko da kaže da je režim Slobodana Miloševića, još pre 12 godina, izgubio Kosovo i da tamo, od tada, nema ni naše vojske, ni policije, ni parlamenta, ni sudova, ni uprave, ničeg što je vlast Srbije. Niko da kaže da, uprkos gubitku Kosova, nije izgubljena Srbija i da nismo država bez glave i srca. I nikog nema da kaže da ćemo, možda, izgubiti i Srbiju ako se balvanima ogradimo od Evrope i ostanemo sami sa izgubljenim Kosovom. I niko neće da kaže da crni anđeli iz Mileševe danas bogotvore crni poredak koji je izgubio Kosovo, i ne samo Kosovo, pa i crkvenim propovedima premazuju te poraze, gurajući srpski narod i državu u novo propadanje i nestajanje.
Odreknimo se Evropske unije! Odreknimo se više od 600.000 Srba koji danas rade i žive u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj… i ovde, u Srbiji, hrane više porodica nego radnici zaposleni u samoj Srbiji. Odreknimo se milijardi evra evropskih donacija, odreknimo se evropskih investicija, evropskih načela demokratije i slobode. Odreknimo se tog velikog tržišta na koje izvozimo 80 procenata svega što izvozimo. Odreknimo se namere da gradimo evropsku i snažnu Srbiju. Odreknimo se politike da za srpski narod na Kosovu obezbedimo vrhunska evropska prava i garancije. Svega se toga odreknimo i, odbačeni od svih, lelečimo nad izgubljenim Kosovom i nesrećnim Srbima na njemu, čije suze niko neće ni videti. Niko, osim crnih anđela iz Mileševe i falangi patriota koje traže da produžimo tamo gde nas nije stigao odvesti onaj iz požarevačkog groba.
Zavedena lažnim kosovskim mitom, čiji današnji tvorci krivotvore i narodno pamćenje, Srbija zaboravlja da istiniti ep Kosova izvire iz vere da se smrt savladava životom, a poraz pregnućem da se ovenča pobedom. Milici je, na Kosovu, u jednom danu, Bajazit ubio muža, oca i devetoricu braće, a nesrećna kneginja je, u ime života i vere u buduću pobedu, ubici podnela i dodatne žrtve. Kćerku svoju poslala mu je u harem, a sina i srpske oklopnike da ga, kao vazali, brane od Tatara. Danas od Srbije i Srba niko u Evropskoj uniji ne zahteva nikakvu sličnu žrtvu, niti ma kakvu žrtvu. Ne traži se, i neće se ni tražiti, ni da država Srbija prizna državu Kosovo. Traži se samo da se odreknemo vraćanja politici koja je, deceniju celu, sejala samo smrt, zločine, poraze srpskog naroda, mržnju, fobije i laži.
