Vojni sud je osudio Miroslava Filipovića zato što se usudio da takne u zabranjene teme u Srbiji. Sa najopasnijom, o kojoj jako puno znamo svi mi u Srbiji, suočio se Miroslav Filipović i nije mogao, kao mi drugi, da izbegne da je pokaže u kontekstu političke, komandne, moralne i krivične odgovornosti. Osuđen je za spijunažu i širenje lažnih vesti zato što se u svom tekstu o Kosovu u vreme intervencije NATO na SR Jugoslaviju pozvao na reči oficira koji su sprovodili naredbu o proterivanju albanskog stanovništva, sa znanjem o tome da nakon što vojska uradi svoj deo posla nastupaju policija i razne posebne jedinice koje pljačkaju, pale imovinu i vrše selekciju muškaraca na one kojima “daruju” život i na one koje zadržavaju radi zatvraranja ili likvidacije.
Miroslav Filipović je pisao i o zločinima na Kosovu nakon dolaska međunarodnih snaga. O tome svi mi u Srbiji pišemo svakodnevno. I treba. Još hiljadu puta treba napisati o ubistvu univerzitetskog profesora u Prištini, Srbina, u prisustvu nekoliko stotina Albanaca koji su svojim ćutanjem podržali zločin kao odnos prema Srbima. Ali, tako treba pisati o svakom zločinu.
U Srbiji su mnogi rekli Miroslavu Filipoviću “svaka čast, rekao si istinu, tako treba”. Međutim, retki su oni koji su nešto javno rekli ili napisali o zločinima prema Albancima i odgovornosti za te zločine. Srpska opozicija ne traži da sa vlasti ode predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević pre svega zato što je odgovoran za ratne zločine i zato što je u svetu jedini predsednik države optužen za ratne zločine.
Miroslav Filipović je osuđen radi odbrane svih onih koji su odgovorni za ratne zločine na Kosovu i za zločine počinjene u ranijim ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije. Vojni sud u Nišu je, pod izgovorom da je Miroslav Filipović predavao podatke od značaja za nacionalnu bezbednost zemlje stranim organizacijama, prihvatio da brani zločin i one koji su odgovorni za zločine. U to ime, Vojni sud je izabrao krivično delo špijunaže i tajno suđenje.
Analitički servis Medija centra, 1. avgust 2000.
