U nedelju, 22. oktobra, na mostu na Limu u selu Mioče i kod spomenika u selu Sjeverin nadomak Priboja, pod sunčanim nebom okupile su se porodice meštana ovog kraja, izvedenih iz lokalnog autobusa i ubijenih pre tačno 25 godina.
Ubijenih samo zato što su bili drugačije veroispovesti od njihovih ubica, pripadnika paravojne bande zvane “Osvetnici”, koja je ratovala na strani Vojske Republike Srpske i čiji je monstruozni vođa Milan Lukić osuđen na doživotnu robiju pred Tribunalom u Hagu.
Kao i svake godine, u reku sa mosta je spušteno 16 ruža, za šesnaestoro običnih ljudi, naših sugrađana čiji je život prekinut kad su krenuli na posao i u školu. Sećaju se porodice da je i taj dan 1992. godine bio vedar i sunčan, ali je svaki 22. oktobar za njih ispunjen neizrecivim i neutešnim bolom. Ne samo zbog toga što su im oduzeti njihovi najmiliji, već zato što se i do danas ne zna gde se njihova tela nalaze. Porodice i prijatelji cveće nose na most, jer ne postoji grob na koji ga mogu odneti.
Foto: Medija centar
Taj bol dodatno je otežan osećanjem nepravde. Oni koji su u ovoj državi nadležni da traže tela šesnaestoro Sjeverinaca, ali i hiljada drugih žrtava iz proteklih ratova kojima se izgubio trag, ne rade ništa da ih pronađu. Tvrdi i premijerka da je Srbija spremna da reši pitanje nestalih, ali dokaza za tu spremnost nema.
Porodice nisu dobile nikakvo obeštećenje od države, koja ne samo da ih nije zaštitila, već je i otvoreno podržavala one koji su ubijali i pljačkali. Sud se uhvatio za činjenicu da se otmica dogodila na delu puta koji prolazi preko malog parčeta teritorije Bosne (tada već odvojene države). A to je potpuno nevažno, ako se ima u vidu da je autobus kojim su putovali bio registrovan u Srbiji, da su svi oteti putnici do jednog – građani Srbije, ali i da su državni organi i te kako kontrolisali sporni deo puta i da su znali šta se događa i šta će se dogoditi.
Iz istih namera – da se zabašuri odgovornost Srbije za ovaj zločin – ovih 16 ljudi se ne priznaju ni kao civilne žrtve rata, uprkos zakonu koji to dozvoljava. Ne dozvoljava nadležno ministarstvo, a pravna bitka se vodi već godinama. Porodicama se tako uskraćuje to simbolično priznanje, koje prati mala novčana pomoć u rangu socijalnih davanja. Treba li podsetiti da su njihovi najbliži tog dana išli na posao i da zarade platu za svoje porodice?
Da li će porodice žrtava iz Sjeverina ikada dočekati pravdu, ne zna se. Ali one od nje neće odustati, dokle god je sećanja i dokle god je ljubavi za njihovim izgubljenima, a nikad nađenima.
Autor: Relja Radosavljević, pravni analitičar Fonda za humanitarno pravo
Preuzeto sa portala Danas
