Ivan Kuzminović, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Period nakon pada Miloševićevog režima doveo je do otvaranja novog poglavlja u odnosima između civilnog društva i države. Naime, državni aparat nove vlasti za kratko je vreme apsorbovao veliki deo humanog kapitala koji je došao direktno iz NVO i drugih delova civilnog društva. Državni aparat preuzeo je na desetine sistemskih – zakonskih rešenja koja su predstavnici NVO organizacija pripremali za period nakon Miloševica. Dakle, za ovaj period uz manje ili veće padove može se konstatovati da je odnos države sa jedne strane i civilnog društva sa druge beleži pozitivan trend.
Problem nastaje danom ubistva Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog predsednika Vlade Srbije. Nakon tog tihog državnog udara, usledila je nova faza u odnosima koju je na najbolji način definisao šef BIA Rade Bulatović, pocetkom jula meseca 2005. godine pred Odborom za bezbednost Skupštine Srbije izjavio da BIA prati rad nekih NVO organizacija u Srbiji, posebno onih koje “…zloupotrebljavaju status NVO i koje se uglavnom finasiraju od onih centara iz inostrantsva kasnije da promovišu političke i bezbednosne zadatke…”.
Od dolaska Vojislava Koštunice do danas odnosi civilnog društva, konkretno NVO i države ne postoje na ravni ozbiljnog, pre svega, zajedničkog rada na procesu konsolidacije srbijanskog društva. Civilno društvo, pre svega većina NVO i država ne samo da ne rade zajedno na ostvarivanju zajedničkih ciljeva, vec se međusobno odnose kao nekakva vrsta neprijatelja.
Civilno društvo i država nisu neprijatelji. Država da bi opstala mora da se oslanja na neke nepolitičke ustanove, civilno društvo je opet, da bi efikasno funkcionisalo potreban uređen i regulisan okvir, što je zadatak države. Civilno društvo i država treba da sarađuju svuda gde za to ima interesa. Civilno društvo ne ograničava samo imperijalizam države i ne sužava njene ekspanzionističke pretenzije, nego i legitimira državu kada ova deluje sa pozicije vladavine prava. Za Srbiju je više nego i za jednu drugu državu važno da uspostavi vladavinu prava.
Jedan od problema koji otežava funkcionisanje civilnog društva je srbijanska politička kultura. Srbijanska politička kultuta je herojska politička kultura. Ona više ceni heroje, junake, oslobodioce, lidere i spremna je da im na temelju njihovog učinka prašta sve. To je kultura koja je uspešnija u mobilizaciji na otpor stranom zavojevaču, nego u odbrani ugroženih prava građana. to je kultura koja spoljašnju slobodu stavlja iznad unutrašnje. Kultura koja pojedinca više upućuje na državu, nego što podstiče njegovu inicijativu, preduzimljivost. To je kultura koja pojedinca vezuje za kolektiv, koja više ceni nacionalizam od liberalizma. To je kultura bahate, neodgovorne vlasti, a slabog društva, mizernog odnosa prema ljudima.
Srbijanska politička elita nije zainteresovana za razvoj civilnog društva. To se vidi već po tome što godinama nije u stanju da donese zakon o NVO. Ona stigma i politička kriminalizacija NVO započeta u vreme Miloševića, kada su NVO svođene na antivladine organizacije, reciklira se i u novim uslovima. Recimo, prilikom poslednjeg napada na Helsinški odbor, u jednim novinama je objavljen spisak NVO koji se finansiraju iz inostranstva. Čitaocima je sugerisano kako nekim NVO niko ništa ne može jer iza njih stoji USA Kongres i da stvar bude gora, navedene su reči jednog tamošnjeg donatora da oni, donirajući ovdašnje NVO, rade posao koji je pre 20 godina radila CIA.
