Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 16. decembra 2024. godine presudu kojom su Jovo Jandrić i Slobodan Pekez oglašeni krivim za ubistvo 23 civila, među kojima 4 maloletnika i 10 žena, meštana sela Čerkazovići i Ljoljići (opština Jajce), čime su počinili ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Jovo Jandrić osuđen je na kaznu zatvora od 13 godina, a Slobodan Pekez na kaznu zatvora od 10 godina.
Presudom je utvrđeno da je, 10. septembra 1992. godine, kasno uveče, grupa od oko 10 naoružanih pripadnika vojske i policije, među kojima su bili Slobodan Pekez, Mirko (Špiro) Pekez, Mirko (Mile) Pekez, Simo Savić, Milorad (Đura) Savić, Zoran Marić, Ilija Pekez, Milorad (Ljupko) Savić i Blagoje Jovetić, a koju je organizovao i predvodio Jovo Jandrić, nezakonito lišila slobode i nasilno izvela iz kuća bošnjačko stanovništvo iz sela Čerkazovići i Ljoljići, većinom žene, decu i starce. Pod pretnjom smrću, oduzeli su im sve dragocenosti i, udarajući ih puškama i nogama, sproveli ih do mesta zvanog „Tisovac“. Tu su im naredili da se poređaju jedno pored drugog iznad provalije. Ubrzo potom, otvorili su rafalnu paljbu i ubili 23 civila.
Sud je našao da su iskazi i svedočenja petoro preživelih, uključujući svedočenja Mustafe Bajramovića i Fahrije Mutića pred Višim sudom u Beogradu, bili jasni i precizni da su „videli, čuli i doživeli postupanje Jova Jandrića“ te o njegovoj krivici sud nije imao dileme. Dokaz da je Slobodan Pekez kriv pružio je upravo Jandrić, koji je potvrdio da je Pekez bio u sastavu naoružane grupe koja je streljala civile.
Fond za humanitarno pravo smatra da su izrečene kazne niske u odnosu na utvrđene činjenice i da nisu u skladu sa dosadašnjom praksom suda.
Prilikom obrazlaganja presude, sudija Bojan Mišić, predsedavajući veća, istakao je da je za odmeravanje kazne od najvećeg značaja bila „okolnost pre koliko vremena se desio zločin“, kao i godine optuženih, naglašavajući da okrivljeni Jandrić ima 70 godina, a Pekez 67. Sud je, kako je naveo, cenio i razmere zločina, kao i kazne izrečene za isti zločin pred Sudom Bosne i Hercegovine, „koje su u tim razmerama“.
Ovo je prvi put da sudsko veće navodi da se vodilo praksom Suda BiH pri odmeravanju kazni, ali izricanjem takvih kazni odstupilo je od sopstvene prakse. Naime, pred istim sudom, pripadnici Škorpiona su za streljanje 14 civila u Podujevu/Podujevë osuđeni na kazne zatvora od 20, odnosno 15 godina, a za ubistvo 48 civila iz Suve Reke / Suharekë osuđeni su Slađan Čukarić i Radojko Repanović na kazne zatvora od 20 godina, Miroslav Petković na kaznu zatvora od 15 godina i Milorad Nišavić na kaznu zatvora od 13 godina. U oba slučaja, među ubijenim civilima je veliki broj žena i dece.
Osim toga, u predmetima koji su vođeni pred Sudom BiH za ubistvo meštana Čerkazovića i Ljoljića, Mirko (Mile) Pekez osuđen je na 20 godina zatvora, Milorad (Ljupko) Savić na 15 godina zatvora, Mirko (Špiro) Pekez na 10 godina, a Zoran Marić, koji je delo i priznao, osuđen je na kaznu zatvora od 15 godina; dakle, osuđeni su na kazne zatvora više od kazni izrečenih pred sudom u Beogradu. Svi navedeni su označeni kao pripadnici naoružane grupe koju je organizovao i predvodio Jovo Jandrić.
Iako se protek vremena već rutinski ceni kao olakšavajuća okolnost, FHP naglašava da je u postupcima za ratne zločine to neutemeljeno kako zbog same prirode i težine tih krivičnih dela, tako i zbog činjenice da je zakonom propisano da ta dela ne zastarevaju. Imajući u vidu da se procesuiranje tih zločina neretko izbegava i prolongira, tako posmatran protek vremena nipošto ne može predstavljati olakšavajuću okolnost.
Nadalje, životna dob okrivljenog ne može biti od značaja za visinu kazne, tim pre što su u vreme izvršenja dela okrivljeni imali 38, odnosno 35 godina, tako da su u pitanju bile odrasle i zrele osobe svesne svojih postupaka, od kojih je Jovo Jandrić, i sam meštanin Čerkazovića i komšija žrtava, imao vodeću ulogu u grupi. Pri tome je neophodno uzeti u obzir i činjenicu da je najmlađa žrtva imala samo 9 godina, a najstarija 74.
S obzirom na to da je predsednik sudskog veća prilikom izricanja presude istakao da je tokom tog napada ukupno 30 civila bilo „ostavljeno na milost i nemilost optuženih“ – uključujući 23 ubijene osobe, dve koje su uspele da pobegnu i pet preživelih, od kojih su većina teško ranjeni, pri čemu su žrtve mahom bili žene, deca i starci – ostaje nejasno kako je sud procenio da su izrečene kazne zatvora adekvatne.
U odnosu na postavljeni imovinskopravni zahtev, predsedavajući veća je oštećene uputio na parnični postupak te naveo da se dosuđivanje naknade štete po pravilu ne vrši u krivičnom postupku i da je u pitanju „vrsta tradicije“ domaćih sudova, naglasivši da se ni Sud BiH nije bavio tim pitanjima u suđenjima za isti zločin. S obzirom na to da Zakonik o krivičnom postupku Srbije predviđa obavezu suda da pitanje naknade štete reši u krivičnom postupku, kao i na to da je Vrhovni kasacioni sud pre pet godina izradio Smernice za odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu u krivičnom postupku, stanovište da je reč o „tradiciji“ nije održivo jer upućivanje oštećenih na parnični postupak treba da bude izuzetak, a ne pravilo.
Žrtve
Bajramović (Šemso) Sabahudin, 1979.
Bajramović (Mustafa) Irhad, 1971.
Bajramović (Mujo) Latif, 1959.
Bajramović (Alija) Mustafa, 1946.
Bajramović (Latif) Ekrema, 1939.
Bajramović (Ibro) Mujo, 1927.
Balešić (Ibro) Mustafa, 1950.
Balešić (Musla) Fahra, 1928.
Balešić (Avdo) Faza, 1918.
Karahodžić (Omer) Senad, 1968.
Karahodžić (Alija) Ibrahim, 1933.
Karahodžić (Latif) Zarifa, 1928.
Malkoč (Ibro) Šećo, 1933.
Mutić (Huso) Fatima, 1963.
Mutić (Osman) Nedžib, 1936.
Mutić (Šerif) Ramiza, 1936.
Mutić (Hadžo) Derviša, 1933.
Zobić (Nurija) Adis, 1983.
Zobić (Subhudin) Adnan, 1979.
Zobić (Nurija) Asmer, 1977.
Zobić (Tahir) Fikreta, 1957.
Zobić (Arif) Fikreta, 1956.
Zobić (Avdo) Đula, 1924.
