U sredu, 27. februara 2013. godine, navršava se 20 godina od otmice 19 državljana Srbije i Crne Gore od strane Vojske Republike Srpske (VRS) na železničkoj stanici u Štrpcima (BiH, Republika Srpska). Do sada je za ovaj zločin osuđen samo Nebojša Ranisavljević. Institucije Srbije ni do danas žrtvama ovog zločina nisu priznale status civilnih žrtava rata. Žene u crnom, Iniciajtiva mladih za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo obeležiće godišnjicu otmice u Štrpcima pred ulazom u Glavnu železničku stanicu u Beogradu 27.02.2013, sa početkom u 15:30 časova.
Do sada su pronađena tela samo tri žrtve ovog zločina: krajem 2009. godine identifikovano je telo Halila Zupčevića u selu Sjedača na obali jezera Perućac, a posmrtni ostaci Rasima Ćosića i Jusufa Rastodera nađeni su u istom jezeru 2010. godine.
U sudskom postupku vođenom protiv Nebojše Ranisavljevića, pred Višim sudom u Bijelom Polju, utvrđeno je da je grupa pripadnika Višegradske brigade VRS, predvođena Milanom Lukićem, u poslepodnevnim časovima 27. februara 1993. godine zaustavila voz koji je saobraćao na liniji Beograd-Bar. Nakon legitimisanja putnika, iz voza su izveli 18 Muslimana i jednog Hrvata koje su potom sproveli do sela Prelovo. U sali lokalne osnovne škole su ih pretresli, opljačkali i pretukli. Nakon toga su ih vezali žicom, uveli u kamion i odveli u jedno selo u okolini Višegrada. Tamo su ih u garaži jedne kuće likvidirali Milan Lukić i Boban Inđić, tako što su im naredili da legnu a potom su pucali u njih. Nebojša Ranisavljević je čuvao stražu ispred garaže. Kada je jedan od otetih putnika pokušao da pobegne iz garaže, Ranisavljević je pucao u njega i ranio ga. Milan Lukić je prišao ranjenom čoveku i prerezao mu grkljan.
Tokom suđenja Ranisavljeviću, utvrđeno je i da je otmica bila planirana mesec dana ranije, kao i da su državni organi Republike Srbije znali za pripremu otmice ali da niko ništa nije preduzeo. Pored Lukića, Inđića i Ranisavljevića, tokom postupka su pominjana imena drugih pripadnika VRS koji su tog dana bili na stanici Štrpci. Međutim, protiv njih nikada nije vođen postupak.
Haški tribunal osudio je Milana Lukića na doživotnu kaznu zatvora za zločine nad višegradskim Muslimanima tokom 1992. i 1993. godine, ali ne i za zločin u Štrpcima.
Žrtve ovog zločina su: Esad Kapetanović, Ilijaz Ličina, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifet Husović, Sead Đečević, Ismet Babačić, Halil Zupčević, Adem Alomerović, Rasim Ćorić, Fikret Memetović, Favzija Zeković, Nijazim Kajević, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Jusuf Rastoder, Zvezdan Zuličić i Tomo Buzov.
Institucije Republike Srbije ne priznaju žrtvama ovog zločina status civilnih žrtava rata jer se otmica desila na teritoriji Bosne i Hercegovine a VRS se ne smatra neprijateljskom vojskom. Fond za humanitarno pravo poziva državne organe da, nakon 20 godina nemara prema porodicama žrtava i nepriznavanja odgovornosti za zločin, izmenama zakonskog okvira, pre svega Zakona o pravima civilnih invalida rata, iskažu elementarnu odgovornost i solidarnost prema žrtvama i njihovim porodicama.
