Apelacioni sud u Beogradu doneo je presudu kojom je Ranki Tomić, osuđenoj za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, smanjio kaznu sa pet na tri godine zatvora. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da su razlozi kojima se Apelacioni sud rukovodio prilikom smanjenja kazne ponižavajući za porodicu žrtve, te da se navodima iz obrazloženja presude obesmišljavaju postupci za ratne zločine koji se vode pred sudovima u Srbiji.
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 26. novembra 2018. godine presudu kojom je Ranku Tomić – starešinu jedinice „Front žena Petrovac”, koja se nalazila pod komandom Petrovačke brigade Vojske Republike Srpske (VRS) – oglasilo krivom zato što je, zajedno sa drugim pripadnicama jedinice kojom je komandovala, sredinom jula 1992. godine u mestu Radić (Bosanska Krupa) mučila i nečovečno postupala prema ratnoj zarobljenici Karmeni Kamenčić, i osudilo je na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, koja je zakonski minimum za ovo krivično delo. Za ubistvo Karmene Kamenčić su pred Vrhovnim sudom Federacije BiH osuđene i saborke Ranke Tomić – Bora Kuburić i Radmila Banjac, na kazne zatvora u trajanju od po tri godine.
Ranka Tomić je osuđena jer je, zajedno sa drugim pripadnicama „Fronta žena Petrovac“, zlostavljala i mučila ranjenu zarobljenicu Karmenu Kamenčić, tako što su je pred meštanima sela Radić (BiH) terale da skine svu odeću sa sebe, odsekle su joj kosu i urezale znak krsta na glavi, tukle je štapom i terale da iskopa sebi grob, te naterale da legne na leđa u iskopanu rupu, nakon čega je tada maloletni Veselko Đukić u nju ispalio nekoliko metaka iz automatske puške, usmrtivši je na licu mesta.
Odlučujući o žalbi branioca, Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud, kao olakšavajuće okolnosti, propustio da ceni protok vremena od izvršenja ovog zločina koji, zajedno sa činjenicom da Ranka Tomić ranije nije osuđivana, da ima 62 godine i da ne postoji mogućnost ponavljanja istog krivičnog dela, čini opravdanim da joj se kazna smanji.
Apelacioni sud je mišljenja da se i ovakvom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Kako je navedeno: „U ovom slučaju izostaje potreba za sprečavanjem okrivljene da vrši krivična dela, jer druga krivična dela ni do sada nije vršila, a nije realno da će se ponovo stvoriti okolnosti u kojima je moguće vršenje ratnih zločina. Naime, ovom kaznom sud reaguje na učinjeni zločin učinioca i zbog toga je okrivljenoj odmerio zasluženu kaznu. Ovakva kazna predstavlja jasan stav države i društva da je pravično kazniti učinioca ratnih zločina, jer je osećaj pravednosti ključni element pravnog poretka jedne države.“
Prema citiranom stavu Apelacionog suda Ranki Tomić je, između ostalog, smanjena kazna zbog toga što je izvršila ratni zločin, a ne neko drugo krivično delo, jer su šanse da ponovi ratni zločin minimalne.
Ovakvim obrazloženjem Apelacionog suda se izvršioci ratnih zločina, zbog protoka vremena i nemogućnosti ponavljanja tog dela, privileguju prilikom odmeravanja kazne. Isto tako, stav da ova presuda predstavlja jasan stav države i društva da je potrebno kazniti izvršioce ratnih zločina – pa makar i kaznom ispod zakonskog minimuma – neprihvatljiv je. Naime, Krivičnim zakonikom je određeno da sud može izreći kaznu ispod zakonskog minimuma samo u slučaju da utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti koje ukazuju na to da se sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Olakšavajuće okolnosti koje je Apelacioni sud naveo ni u kom slučaju ne predstavljaju naročito olakšavajuće okolnosti, a surovost koju je Ranka Tomić pokazala prilikom izvršenja krivičnog dela zaslužuje mnogo strože kažnjavanje.
Ovakvim tumačenjem postojanja olakšavajućih okolnosti na strani optuženih obesmišljavaju se postupci za ratne zločine u Srbiji, a žrtve i članovi njihovih porodica ponižavaju i onemogućavaju da dosegnu minimum pravičnosti koji jedan krivični postupak može da pruži.
