Apelacioni sud u Beogradu je odbio tužbeni zahtev Ryve, Ganije, Nimetullaha, Hakije, Lumnije i Asmana Gigollaj, supruge i dece pokojnog Behrama Gigollaja, koga su nepoznati napadači na smrt pretukli 24.03.1999. godine u Mataruškoj Banji, za dodelu materijalne kompenzacije.
Ova odluka je nastavak obeshrabrujuće prakse sudova u Srbiji da ne priznaju pravo žrtava nezakonitog postupanja i nedela pripadnika i predstavnika državnih organa u vreme vladavine Slobodana Miloševića na materijalnu nadoknadu.
FHP je u okviru svog programa podrške žrtvama kršenja ljudskih prava u prošlosti 19.09.2007. godine podneo tužbu protiv Republike Srbije u ime porodice pokojnog Behrama Gigollaja za novčanu kompenzaciju. FHP je podneo i krivičnu prijavu protiv NN izvršilaca 14.04.2006. godine, ali do danas nije primio obaveštenje o sudbini podnete prijave.
Prvostepeni sud je 12.06.2008. Republiku Srbiju obavezao da isplati odštetu u iznosu od tri miliona dinara, zbog odgovornosti za nesprečavanje napada. Odlučujući po žalbi Republičkog javnog pravobranilaštva na ovu presudu, Apelacioni sud nije osporio stanovište prvostepenog suda da postoji odgovornost države za smrt Behrama Gigollaja ali je utvrdio da je nastupila zastarelost potraživanja naknade štete, pozivajući se na stanoviše Vrhovnog suda Srbije (VSS) iz 2004. godine po kojoj duži rokovi zastarelosti (rokovi koji se primenjuju kada je šteta nastala izvršenjem krivičnog dela) teku samo prema učiniocu krivičnog dela, a ne i prema državi koja u skladu sa odredbama Ustava i u zakonom određenim slučajevima odgovara za štetu pričinjenu krivičnim delom (na primer tokom javnih demonstracija, krivična dela izvršena od strane pripadnika MUP-a i VJ u okviru vršenja njihovih ovlašćenja, itd.).
FHP upozorava da je presuda Apelacionog suda kao i sporno stanovište VSS u suprotnosti sa odredbama Ustava RS i postojećim zakonskim odredbama, kao i sa međunarodnim dokumentima i standardima u oblasti ljudskih prava.
Ustav RS garantuje sudsku zaštitu i uklanjanje posledica koje su nastale povredom ljudskih prava kao i pravo na rehabilitaciju i naknadu štete, te predviđa da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava kao i praksi međunarodnih institucija.
Obaveza pružanja pravičnog obeštećenja žrtvama kršenja ljudskih prava sastavni je deo brojnih međunarodnih dokumenata, od kojih je većina obavezujuća za Srbiju. Stav suda je u suprotnosti i sa načelom pravičnosti i nastojanjem da se obeštete žrtve krivičnih dela kao i načelu pružanja jače pravne zaštite oštećenom, na koje se ranije Vrhovni sud oslanjao u svojim odlukama i pravnim stavovima.
Uskraćivanje žrtvama i članovima porodica žrtava teških kršenja ljudskih prava da u sudskom postupku ostvare pravo na dostojanstven tretman i naknadu štete, predstavlja kršenje odredaba Ustava i zakona kao i brojnih obaveza koje je naša država preuzela ratifikovanjem međunarodnih dokumenata.
FHP, Beogradski centar za ljudska prava i Međunarodna mreža pomoći za žrtve torture su 24.11.2004. podnele zahtev za izmenu spornog stava VSS ali VSS ni do danas nije odgovorio.
Činjenice slučaja:
Behram Gigollaj se 1988. godine doselio sa Kosova u Matarušku Banju, gde je otvorio pekaru. Povremeno su mu u vođenju pekare pomagali njegovi sinovi. U noći kada je počela NATO intervencija na SRJ, 24. 03. 1999. godine, Behram i njegov sin Gani počeli su da rade oko 23.00 časa. Nedugo potom, u radnju je provalila grupa od pet ili šest nepoznatih mladića. Čim su ušli, počeli su da ih tuku pesnicama, nogama, a potom i tupim delom sekire. Nakon desetak minuta, grupa je pobegla iz pekare. Gani je našao oca ispred radnje u lokvi krvi i bez svesti. Ubrzo je došla Hitna pomoć koja je odvezla povređenog Behrama, a Gani je tu noć proveo kod komšija.
Sutradan, Ganija je ispitala policija, ali mu nije obezbedila prevodioca, iako on slabo razume srpski jezik. Nekoliko dana posle događaja, Gani je izbegao iz Srbije u Albaniju, da bi se našao sa porodicom koja je izbegla sa Kosova. Behram Gigollaj, koji je ostao u bolnici u Kraljevu, podlegao je ranama 28. 03. 1999. godine. Porodica je njegovo telo dobila preko MKCK tek u septembru 2000. godine.
U noći kada je počelo NATO bombardovanje (24.03.1999.), u Kraljevu i Mataruškoj Banji, ali i drugim gradovima Srbije mnoge radnje čiji su vlasnici Albanci su demolirane. Prema podacima FHP-a, Behram Gigollaj i njegov sin su napadnuti u vreme kada je policija imala informacije o napadima na lokale Albanaca. Ipak, policija nije preventivno intervenisala. Pasivno držanje policije u noći 24.03.1999. je protivno i dotadašnjoj praksi kraljevačke policice da, za vreme nekih kritičnih dešavanja na Kosovu, obezbeđuju objekti čiji su vlasnici Albanci.
