Dana 3. decembra 2015. godine se sa odsluženja zatvorske kazne za izvršene zločine protiv čovečnosti u Srbiju vratio bivši komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ) Vladimir Lazarević. Njegov povratak je organizovan o trošku Republike Srbije. Pratila su ga dva ministra u Vladi Republike Srbije, a na aerodromu su ga dočekali i drugi visoki državni zvaničnici. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da su se odavanjem državnih počasti osuđeniku za najteže zločine prema domaćem i međunarodnom pravu institucije Srbije narugale albanskim žrtvama zločina počinjenih od strane vojske i policije na Kosovu, kao i da su demonstrirale jasnu privrženost anticivilizacijskim vrednostima režima Slobodana Miloševića.
Lazarević je juče doputovao u Srbiju avionom Vlade Republike Srbije, u pratnji ministra odbrane Bratislava Gašića i ministra pravde Nikole Selakovića, a na proslavi u Nišu su ga dočekali, između ostalih, ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Aleksandar Vulin i načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković. Ministri pravde i odbrane su ocenili su da je njegov povratak veliki dan za Srbiju, dok je ministar Selaković izjavio: “Zahvaljući generalu, danas su slobodni i Niš, Kraljevo, Valjevo i Kruševac, svi naši gradovi i sela.”
Vladimira Lazarevića je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju Ujedinjenih nacija (MKSJ) 23. januara 2014. godine pravnosnažno osudio na 14 godina zatvora za deportacije i prisilna premeštanja civilnog albanskog stanovništva na Kosovu u koje je bila uključena VJ kao zločine protiv čovečnosti. Suprotno Lazarevićevim tvrdnjama da je osuđen „samo zato što je komandovao prištinskim korpusom” i medijskim izveštajima da je osuđen za komandnu odgovornost, Lazarević je osuđen za pomaganje i podržavanje ovih krivičnih dela, odnosno po oblicima odgovornosti koji se primenjuju i u domaćem pravu, a koje je izvršio tako što je obezbedio praktičnu pomoć pripadnicima VJ koji su počinili ta dela.
Naime, Lazarević je učestvovao u planiranju i sprovođenju zajedničkih operacija koje je izvodila VJ i time znatno doprineo činjenju krivičnih dela od strane VJ tako što je pružao logističku, materijalnu i pomoć u ljudstvu, iako je imao osnova da zna da će zločini biti počinjeni. Na primer, uprkos tome što je dobio informacije o zločinima kao što su ubistvo, silovanje, pljačka i razbojništvo, koje je u maju 1999. navodno počinio MUP u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade VJ-a, Lazarević je nastavio da odobrava zajedničke operacije VJ i MUP-a, kao što su napad na selo Dubrava dana 25. maja 1999. koji je uključivao prisilno raseljavanje kosovskih Albanaca. Lazarević se pred MKSJ branio da je samo izvršavao naređenja i da to nije radio dobrovoljno, što je Apelaciono veće MKSJ ocenilo “neumesnim argumentom” (par. 1661 presude).
Uloga Lazarevića i njegovih potčinjenih oficira VJ u deportacijama i prisilnom premeštanju civila ilustrovana je u Dosijeu „Operacija Reka“ o najvećoj vojno-policijskoj operaciji tokom rata na Kosovu, tokom koje je više hiljada civila – kosovskih Albanaca proterano u Albaniju. Deportacije i prisilna premeštanja civila praćeni su masovnim egzekucijama civila, među kojima je bilo i žena, dece i staraca. Tokom operacije ubijeno je najmanje 350 civila.
U periodu od kraja marta do početka juna 1999. godine VJ i MUP su sa Kosova proterali najmanje 700.000 albanskih civila, dok je preko 7.000 ubijeno ili prisilno nestalo.
