Povodom sve učestalijeg ispoljavanja nacionalne mržnje u javnom prostoru i zastrašivanja manjina, Fond za humanitarno pravo (FHP) osuđuje odnos državnih institucija prema ovim incidentima, koji se sastoji u njihovom prećutnom ili eksplicitnom odobravanju i ohrabrivanju. Republika Srbija nastavlja sa zvaničnom politikom negiranja ratnih zločina, slavljenja zločinaca i samoviktimizacije, čime doprinosi eskalaciji nacionalne i verske mržnje kojoj svedočimo u poslednje vreme.
FHP podseća da su tokom devedesetih godina pripadnici srpskih snaga počinili teške zločine nad stanovništvom Sandžaka, uključujući otmice, ubistva, policijsku torturu i druga sistemska kršenja ljudskih prava, koje je FHP dokumentovao i predstavio u izveštajima „Pod lupom“. Neke od najstrašnijih zločina nad sandžačkim Muslimanima – poput otmice i ubistva putnika iz autobusa iz Sjeverina i putnika iz voza u Štrpcima – počinili su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS).
Trideset godina kasnije, većina porodica žrtava ova dva zločina nije pronašla posmrtne ostatke svojih najbližih, a zbog diskriminatornih zakona Republike Srbije, ne uspevaju ni da dobiju status članova porodica civilnih žrtava rata, koji bi im omogućio priznanje zločina i skromnu materijalnu naknadu. Pored toga, stanovnici Sandžaka suočeni su sa zastrašivanjem i govorom mržnje u javnom prostoru, koji po mnogo čemu podseća na atmosferu od pre 30 godina.
U prvim danima ove godine objavljen je snimak pripadnika Policijske uprave Priboj kako pevaju pesme kojima se poziva na novi genocid i zločine protiv čovečnosti. Nakon pritiska javnosti, protiv policajaca sa snimka je pokrenut disciplinski postupak koji, kao blaga mera, negira ozbiljnost ovog incidenta.
Nekoliko dana kasnije, na pravoslavno Badnje veče, na ulicama Priboja grupa ljudi je pevala „Božić je, Božić je, pucaj u džamije“, noseći baklje i paleći pirotehnička sredstva. Policija je navodno identifikovala osamnaestogodišnjeg mladića koji se jedini jasno vidi na snimku, i o događaju je obavešteno nadležno tužilaštvo. Ovakvo širenje verske mržnje nije delo usamljenog pojedinca, iako imamo razloga da verujemo da će ga nadležne institucije tako tretirati.
I u Novom Pazaru pravoslavni Božić je „proslavljen“ uz zastrašivanje i nacionalističke performanse. Članica Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke (SRS) objavila je na svom Tviter nalogu snimak veće grupe muškaraca koji na novopazarskim ulicama pale baklje uz pesmu „Za krst časni i slobodu zlatnu“. Imajući u vidu da je Novi Pazar multietnički grad u kojem većinu čine Bošnjaci, i da pomenuti performans deluje organizovano i planirano, postavlja se pitanje da li će državne institucije preduzeti nešto da ovakvo ponašanje ubuduće spreče.
Dok na širenje nacionalne mržnje u Sandžaku institucije ili ne reaguju, ili reaguju sa zakašnjenjem i preblago, gotovo ceo državni vrh Srbije je 9. januara u Banjaluci prisustvovao obeležavanju Dana Republike Srpske, koji je u više navrata proglašen neustavnim. Na policijskoj paradi, koja je po militantnosti podsećala na vojnu, državni zvaničnici Srbije stajali su na počasnoj bini sa Vinkom Pandurevićem, osuđenim za ratne zločine počinjene u Srebrenici. Pandurević živi u Srbiji, čest je gost TV emisija, a pre nepunih mesec dana odlikovan je vojnom spomenicom, koju mu je uručio načelnik Generalštaba Vojske Srbije.
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić izjavila je povodom neustavnog praznika da je „Republika Srpska plod želje srpskog naroda […] da se spreče zločini koji su nad srpskim narodom počinjeni tokom Drugog svetskog rata.“ Ovaj narativ bio je dominantan i devedesetih godina i služio je za legitimizaciju osvajačkih pohoda srpskih vlasti. Povezivanje Drugog svetskog rata i ratova devedesetih u neprekinutu celinu doprinosi relativizaciji ratnih zločina, predstavljajući ih kao samoodbranu. Izjava predsednice Vlade posebno je štetna u kontekstu negiranja zločina koje su srpske snage počinile tokom rata u BiH, a koje je zvanična politika Srbije.
Sve češće javno širenje nacionalne mržnje, veličanje zločinaca i pozivanje na rat stvara atmosferu straha u kojoj mnogi opravdano strepe od izbijanja novih oružanih sukoba. Zvanična politika sećanja na ratove devedesetih, zasnovana na poricanju i relativizaciji zločina koje su počinile srpske snage, značajno doprinosi ovakvoj atmosferi. Fond za humanitarno pravo zahteva od institucija Srbije da prekinu sa praksom negiranja zločina, kao i poricanja sistemskog karaktera nacionalne mržnje, i da zastrašivanje i pozive na nasilje sankcionišu na adekvatan način.
