Fond za humanitarno pravo danas je uputio pismo Milu Đukanoviću predsedniku Vlade Republike Crne Gore sa molbom da spreči prinudno iseljenje oko 200 Roma, Egipćana i Aškalija, raseljenih sa Kosova, iz naselja “Riversajd” u Beranama, dok im se ne obezbedi alternativni smeštaj i time pokaže brigu vlade za najugroženiju kategoriju stanovništva. Ovo pismo, Fond za humanitarno pravo je uputio i Gzimu Hajdinagi, crnogorskom ministru za zaštitu prava pripadnika nacionalnih i etničkih grupa i Željku Šofrancu komesaru Vlade Republike Crne Gore za raseljena i izbjegla lica.
Po tužbi Marković Rajka, zakupca zemljišta na kome se nalazi romsko naselje, Osnovni sud u Beranama je doneo presudu, koju je 10. marta 2004. godine potvrdio Viši sud u Bijelom Polju, da se svi raseljeni Romi isele iz ovog naselja.
U maju 2000. godine, Marković Rajko je zaključio ugovor sa World Vision International – Montenegro (WVI Montenegro) radi izgradnje 25 montažnih kuća za smeštaj raseljenih lica. Ugovorom je precizirano da će Romi koristiti smeštaj do 13. maja 2003. godine.
Angažovanjem kancelarije UNHCR i tadašnjeg komesara za izbeglice i raseljena lica, Đorđa Šćepanovića, 28. februara 2002. godine zaključen je novi ugovor između Marković Rajka i direktora WVI Montenegro, koji je autorizovan potpisima svedoka, Roberta Brina, šefa kancelarije UNHCR-a u Podgorici i Đorđa Šćepanovića. Ugovorom je predviđeno da raseljena lica mogu da žive u naselju do 13. maja 2005. godine, uz naknadu od 25 eura mesečno za svaku montažnu kuću, čime je odloženo iseljenje Roma.
Humanitarna organizacija Karitas je izrazila spremnost da za godinu dana unapred plati kiriju počev od 13. maja 2003. godine, kada je po prvobitnom ugovoru trebalo da dođe do iseljenja. Ignorišući potpisani ugovor i ponudu Karitasa, Marković Rajko je u maju 2003. godine podneo tužbu za iseljenje raseljenih lica koju je usvojio Osnovi sud u Beranama, a kasnije potvrdio Viši sud u Bijelom Polju. Obe presude su zasnovane isključivo na prvobitnom ugovoru po kojem su Romi trebali da se isele do 13. maja 2003. godine.
Republika Crna Gora je u obavezi da poštuje međunarodne konvencije koje regulišu pravo stanovanja, a čiji je SCG potpisnik. Međunarodni Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i UN Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava regulišu i preciziraju prinudno iseljenje i pravo na adekvatan smeštaj. Ovi standardi propisuju da je institucija prinudnog iseljenja u načelu suprotna Paktu i može biti opravdana u izuzetnim okolnostima i u skladu sa odgovarajućim principima međunarodnog prava. U slučaju da ipak dođe do prinudnog iseljenja, ono ne sme prouzrokovati kršenje drugih ljudskih prava, a država potpisnica mora preduzeti sve mere kako bi osigurala adekvatan alternativni smeštaj.
Dodatne informacije: Sava Popović, FHP Podgorica, tel/fax: 081/620-116, 634-117, e-mail: hlccgzastita@cg.yu
