Apelacioni sud u Beogradu u trećestepenom postupku doneo je presudu kojom je smanjio kazne pripadnicima „Siminih četnika“ Tomislavu Gavriću, Zoranu Đurđeviću i Zoranu Aliću, za počinjeno nečovečno postupanje, silovanje i seksualno zlostavljanje tri Romkinje u selu Skočić tokom druge polovine 1992. godine. FHP smatra da preblaga kaznena politika sudova u Srbiji ne dovodi do kažnjavanja i neponavljanja zločina, pravičnosti, niti do saosećanja i solidarnosti sa patnjama i bolom žrtava ratnih zločina.
U drugostepenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je u julu 2018. godine potvrdio oslobađajuću presudu protiv pripadnika jedinice „Simini četnici“ za rušenje džamije i za ubistvo 27 romskih civila u selu Skočić u julu 1992. godine, dok je Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića osudio na 10 godina, a Zorana Alića na šest godina zatvora zbog nečovečnog postupanja, narušavanja telesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja tri zaštićene svedokinje. Na ovu presudu Gavrić, Đurđević i Alić su uložili žalbe trećestepenom veću Apelacionog suda u Beogradu.
Odlučujući po žalbama, trećestepeno veće je našlo da drugostepeni sud prilikom odmeravanja visine kazne nije na adekvatan način cenio olakšavajuće okolnosti na strani Đurđevića, Gavrića i Alića. Iz tog razloga je trećestepeno veće ponovo izvršilo procenu postojanja olakšavajućih okolnosti na strani osuđenih. Tako je kao olakšavajuće okolnosti na strani Gavrića i Đurđevića cenilo njihove porodične prilike – da su oženjeni i da imaju decu, dok je za Zorana Alića kao olakšavajuće okolnosti cenjeno to što je u vreme izvršenja zločina u Skočiću bio maloletan i to što je u ratu izgubio nogu. Iz tog razloga je Gavriću i Đurđeviću veće smanjilo kaznu zatvora na osam, a Aliću na pet godina zatvora.
Međutim, ono što je trećestepeni sud propustio da oceni kao otežavajuću okolnost kod Zorana Đurđevića jeste da je on, pored izvršenih krađa i razbojništva (što je cenjeno kao otežavajuća okolnost), pravosnažno osuđen i za ratni zločin koji je počinio u Bijeljini sredinom juna 1992. godine, kada je silovao i seksualno ponižavao dve Bošnjakinje, zbog čega je osuđen na kaznu zatvora od 13 godina. Paradoksalno je da Apelacioni sud kod Đurđevića kao otežavajuću okolnost nije cenio to da je zločin u Skočiću počinio samo mesec dana nakon što je izvršio isto krivično delo u Bijeljini. Pored toga što se radi o istom krivičnom delu, Đurđević je ponovio i istovetan način izvršenja – silovanje i seksualno ponižavanje. Iz tog razloga je nejasno kako je došlo do toga da Apelacioni sud propusti da kao otežavajuću okolnost ceni Đurđevićevu osuđivanost za ratni zločin.
Isto tako, nejasno je kako je Đurđeviću pre samo šest godina Apelacioni sud potvrdio kaznu zatvora u trajanju od 13 godina za silovanje i seksualno ponižavanje dve Bošnjakinje u Bijeljini, da bi za višemesečno silovanje i seksualno ponižavanje tri Romkinje u Skočiću sada izrekao kaznu u trajanju od osam godina.
Obzirom da su Gavrić, Đurđević i Alić osuđeni za nečovečno postupanje, silovanje i seksualno nasilje koje je u kontinuitetu trajalo više meseci, pri čemu su ispoljavali naročitu bezobzirnost, da su dve od tri žrtve tada bile maloletne, da žrtve i danas trpe teške fizičke i psihičke posledice ovog zločina, FHP smatra da je Apelacioni sud izrekao preblage kazne optuženima, čime se nije postigla svrha krivičnog kažnjavanja koja je srazmerna počinjenom zločinu.
Na neprimereno blagu kaznenu politiku i preteranu popustljivost suda u oceni postojanja olakšavajućih okolnosti na strani optuženih FHP je ukazivao godinama unazad, tvrdeći da sudovi u Srbiji poklanjaju preteranu pažnju postojanju olakšavajućih okolnosti, čime na određeni način amnestiraju počinioce za učinjene zločine.
Takođe, s obzirom da je zločin u Skočiću jedini zločin koji je procesuiran pred domaćim sudom za zločine počinjene nad Romima, da za ubistvo Roma u Skočiću ni jedan pripadnik „Siminih četnika“ nije osuđen jer je Apelacioni sud pooštrio standarde u dokazivanju saizvršilaštva, a da je za višemesečno seksualno nasilje i silovanje Romkinja izrekao blaže kazne u odnosu na kazne koje su izrečene za zločine nad pripadnicama drugih nacija, stiče se utisak da su institucije nadležne za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji nezainteresovane za istraživanje i procesuiranje zločina koji su počinjeni nad Romima tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, čime pored nepostojanja elementarnog saosećanja prema žrtvama institucije Srbije ispoljavaju i diskriminatoran stav prema Romima.
