Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, 18. februara 2011. godine, održano je ročište po tužbi za naknadu materijalne štete koju je FHP u junu 2007. godine podneo protiv Republike Srbije u ime Omera Čavčića i još osmorice tužilaca, bivših logoraša logora u Šljivovici (opština Čajetina) i Mitrovom Polju (opština Aleksandrovac), zbog odgovornosti države za torturu koju su nad njima izvršili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (MUP RS) u Šljivovici i Mitrovom Polju tokom 1995. i 1996. godine.
Jedan od svedoka ovog događaja koji je u logorima proveo više meseci Ismet Šehić, rekao je na sudu da je u avgustu 1995. godine, zbog prilika u okolini Srebrenice pokušao da pređe u Srbiju zajedno sa ocem, bratom i još nekoliko ljudi. Drinu su prelazli nekoliko dana gumenim čamcem a sve vreme su bili granatirani. Cilj je bio da odu Makedeniju, ali u tome nisu uspeli jer ih je uhvatila Vojska Srbije. Tokom noći, vojnim kamionima prebačeni su u logor Šljivovica. Prema rečima Šehića, vojnici su ih tukli nogama i rukama, dok su ulazili u kaimon.
Prilikom prvog saslušanja u logoru Ismet je dobio udarac kundakom i tada su ga policajci primoravali da prizna da je ubio 100 ljudi i da je još 50 zaklao. Prvi dan je za jelo dobio suđukicu i pavlaku, međutim već trećeg dana zajedno sa četvoricom logoraša morao je da podeli četvrtinu hleba. Za vreme boravka u logoru svakodnevno su, bez ikakvog povoda, bili izloženi psihičkom i fizičkom maltretiranju. Prilikom jednog saslušanja dobio je 50 udaraca po svakoj ruci.
Šehić je rekao da su uslovi u logoru bili veoma loši jer ih je u sobi od 25 metara kvadratnih bilo smešteno četrdesetak. Zatvorenici nisu odlazili u toalet od straha, a kada bi morali, traženo je od njih da stoje u redu sa podignuta tri prsta.
Tek nakon 40 dana kada je došla „ekipa iz Beograda“, uslovi su se poboljšali. Nisu više dobijali batine, imali su hranu i mogli su da kupuju namirnice u kantini. Do tog perioda nosili su samo odeću koju su imali na sebi, a tek su kasnije dobili pribor za higijenu i pomoć u odeći.
Ismet je rekao da prvih mesec dana nisu imali zdravstvenu negu i da se u mređuvremenu pojavila vašljivost kod logoraša. Tek nakon što ih je registrovao predstavnik Crvenog Krsta, lekari su ih posećivali jednom u 15 do 20 dana.
U logoru je Ismet boravio do aprila 96. godine. Nakon čega je pokušao da ode u Dansku alli je odbijen. Danas Ismet živi sa porodicom u Sarajevu.
FHP je, u okviru programa podrške žrtvama kršenja ljudskih prava u prošlosti u ostvarivanju reparacija, tokom 2007. i 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbe za naknadu štete protiv Republike Srbije, u ime 19 Bošnjaka koji su nakon pada Srebrenice i Žepe u leto 1995. godine, preplivali Drinu i potražili utočište u Srbiji. Pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ) i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP RS) zatvorili su ih u Šljivovicu i Mitrovo Polje.
Izbeglice iz Srebrenice i Žepe koji su boravili u Šljivovici i Mitrovom Polju svedočili su FHP-u o svakodnevnoj torturi, ponižavajućem postupanju, seksualnom zlostavljanju, izgladnjivanju i drugim nezakonitim postupcima srpske policije. Za zatvorene Bošnjake Šljivovica i Mitrovo Polje su bili logori. Trojica zatvorenika nisu preživela: jedan zatvorenik se ugušio u kamionu od nedostatka vazduha, tokom sprovođenja u logor; drugi je ubijen iz vatrenog oružja, a treći je umro od posledica batinanja. Sredinom avgusta 1995. godine, zatvorenike je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK).
