U četvrtak, 31. maja 2012. godine, Ćamil Durmišević svedočio je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u postupku za naknadu štete protiv Republike Srbije koji je Fond za humanitarno pravo pokrenuo 20.11.2007. godine u ime Enesa Bogilovića i Mušana Džeba, bivših logoraša logora Šljivovica i Mitrovo Polje.
Ćamil je 2. avgusta 1995. godine sa grupom od oko 90 ljudi, bežeći iz Žepe, prešao splavom preko Drine na teritoriju Republike Srbije. Tamo su ih zarobili vojnici koji su po dolasku vojne policije sve ljude iz grupe sproveli do sela Jagoštice. Na putu ka selu su ih tukli i vređali. Po dolasku u Jagošticu, stigla su dva kamiona sa ciradom kojima su prevezli zatvorenike do Šljivovice. Zbog vrućine i nedostatka vazduha, mnogi su padali u nesvest u kamionima.
Ćamil je Enesa Bogilovića i Mušana Džeba znao i pre zarobljavanja. Jedno vreme je Enesu donosio hranu iz kantine jer je Enes bio u jako lošem zdravstvenom stanju, nakon što su ga policajci pretukli. Jedno vreme nije mogao ni da ustane iz kreveta. Jedina medicinska nega koju je Enes dobijao bile su tablete apaurina koje je doneo Međunarodni komitet Crvenog krsta. Mušan Džebo je bio u malo boljem stanju, ali policajci su svakog zatvorenika batinali i zlostavljali. Jednom prilikom je Ćamil iz svog paviljona video kako policajci tuku Enesa koji je krenuo po vodu. Kaže da su sve logoraše udarali čime su stigli. U celom logoru u kom je bilo zatočeno oko 350-400 ljudi postojala je jedna česma sa hladnom vodom i jedan poljski wc. Tek 3 meseca nakon njihovog dolaska u logor, česma je ograđena i napravljeno je improvizovano kupatilo. Predstavnici Međunarodnog komiteta crvenog krsta su dolazili svake 2 nedelje, ali ih policija nije puštala u logor. Zatvorenici nisu smeli da govore ni sa predstavnicima UNHCR-a o uslovima i torturi u zatvoru jer su im policajci pretili da će ih preklati ako bilo šta kažu. Ćamil je sa Enesom poslednjih mesec dana bio u istom paviljonu i zajedno su napustili logor 29. januara 1996. godine.
