U punoj sali Dvorane kulturnog centra Beograda, 13. maja 2016. godine prikazan je film „Dubina dva“ reditelja Ognjena Glavonića. Ovo je bilo premijerno prikazivanje tog filma u Beogradu, nakon što je prikazan na 66. međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu i festivalima u Solunu i Visbadenu, kao i u drugim gradovima u Srbiji i na Kosovu.Film „Dubina dva“ je dokumentarni film o masovnoj grobnici otkrivenoj u Batajnici 2001. godine, u kojoj su nađena tela više stotina kosovskih Albanaca – civila ubijenih tokom rata na Kosovu. Film je kombinacija živih svedočanstava i fotografija mesta na kojima su se ovi zločini odigrali pre 17 godina. Autor filma je Ognjen Glavonić, a nastao je u produkciji Non-Aligned Films i Fonda za humanitarno pravo (FHP). Film je deo inicijative za uspostavljanje mesta sećanja na žrtve pronađene u Batajnici.
Nakon projekcije održan je razgovor sa članovima ekipe filma, u kojem je učestvovao i novinar iz Zagreba Saša Kosanović. Autor filma Ognjen Glavonić publici je govorio o osmišljavanju i kreiranju filma, te izazovima koji su ga pratili. Suština eksperimentalne forme filma ogleda se u tome da gledalac u njemu učestvuje zamišljajući događaje na mestima koja se prikazuju i uz svedočenja učesnika, a tišina kojom se film završava dopušta individualno učitavanje poruke koju prenosi. Glavonić je naglasio da film nije odgovor, već da treba da podstakne postavljanje pitanja.
Izvršna direktorka FHP-a, koji je i koproducent filma, Sandra Orlović naglasila je da je film proistekao iz inicijative da se na mestu masovnih grobnica u Batajnici podigne spomenik žrtvama. Batajnicu od drugih zločina izdvaja „monstruoznost koja se teško može porediti sa nekim događajem u bivšoj Jugoslaviji“, budući da je bila najveća masovna grobnica u vezi sa ratom na Kosovu i jedina koja je pronađena u blizini glavnog grada, te da je u pitanju grobnica koja je sadržala i tela 75 dece. Filmovi poput ovog i druge sporadične inicijative u regionu bivše Jugoslavije trenutno predstavljaju jedine oaze čuvanja sećanja na stradanje žrtava, dok je svako drugo sećanje politizovano i kontaminirano. Prema njenim rečima, istinsko je samo sećanje na svaku žrtvu pojedinačno, a svako drugo predstavlja kontaminaciju našeg sećanja. Film „Dubina dva“ predstavlja branu toj kontaminaciji i resurs za učenje o događajima iz prošlosti.
Novinar Saša Kosanović, i sam autor nekoliko filmova koji čuvaju sećanje na stradanje žrtava (filmovi „Logori“, „Crno i crnje“), izneo je bojazan da u državama regiona odrasta generacija mladih ljudi koji ne znaju ništa o oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji, te samo od njihove lične želje i motivacije zavisi hoće li se upustiti u rad sa temama iz prošlosti. On je ukazao na to da je svrha ovakvih filmova dati glas žrtvama koje više ne mogu da govore. Rizik koji u vezi sa njihovim porukama, međutim, postoji jeste da će ostati u zatvorenom krugu istomišljenika, i zbog toga treba naći načina da se javnost svakodnevno izlaže ovakvim sadržajima.
Kosanović je primetio i da filmovi poput ovog često proizvedu pitanje: „A šta je sa našim žrtvama?“ Upravo to pitanje postavio je jedan od predstavnika porodica Srba koji su nestali ili ubijeni na Kosovu, Simo Spasić. Prethodno je odao priznanje filmu i žrtvama o kojima govori.
Moderator diskusije, režiser Nikola Ljuca ocenio je da veliki kvalitet filma leži u tome što je uspeo da kroz asocijativnost autentičnih mesta dovede do ličnih, individualnih opažaja, te da – naizgled objektivno istražujući – dovodi do vrlo subjektivnog razumevanja.
Jedan od gledaoca smatra da film nudi osvešćenje koje ukazuje na događaje u kojima su stradali naši nekadašnji sugrađani, a koji predstavljaju rezultat „kolektivnog bunila i zanesenosti“. Film na „pošten, ljudski, visokoetičan i ozbiljan“ način društvu prikazuje jednu temu u odnosu na koju tek predstoji suočavanje i prihvatanje odgovornosti. Prema oceni drugog gledaoca, pravi kvalitet filma predstavlja neostrašćeno sagledavanje događaja, prihvatanje odgovornosti za njih i izrada jednog vrednog dokumenta koji će ostati za neka naredna istraživanja.
