U petak, 6. decembra 2019. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je Predlog praktične politike: Unapređenje prava i položaja žrtava i svedoka u postupcima za ratne zločine u Srbiji. Otvarajući konferenciju, Ivana Žanić je podsetila da je FHP jedina nevladina organizacija u Srbiji koja od 2002. godine kontinuirano prati i analizira sva suđenja za ratne zločine koja se vode pred sudovima u Srbiji i o tome obaveštava domaću i međunarodnu javnost. Polazeći od višegodišnjeg uvida u procesuiranje ratnih zločina u Srbiji, FHP je locirao određene probleme i nedostatke u postojećem sistemu podrške žrtvama i svedocima, te je stoga pristupio izradi predloga praktične politike, sa ciljem da pruži analizu trenutnog stanja i ponudi preporuke za unapređenje položaja žrtava i svedoka u postupcima za ratne zločine pred sudovima u Srbiji. Žanić je istakla da je FHP za izradu ovog predloga praktične politike koristio informacije koje je prikupio kako od nadležnih institucija, tako i od žrtava, i to na osnovu intervjua koje je sproveo na terenu. Važan izvor informacija za pripremu ovog predloga praktične politike činile su i prethodne analize i izveštaji FHP-a. Rezultati istraživanja su pokazali da su žrtve, koje su odlučile da svedoče pred sudovima u Srbiji, bile izložene velikom emocionalnom naporu pre, tokom i nakon svedočenja, jer su tom prilikom ponovo proživele traumatična iskustva.
Autor predloga praktične politike Meris Mušanović je ukazao da je uloga žrtava u postupcima za ratne zločine nezamenljiva, jer su njihovi iskazi u ovim postupcima često ključni dokaz koji može da potkrepi navode optužnice. Međutim, odnos nadležnih pravosudnih organa prema žrtvama umnogome utiče na njihovu odluku da učestvuju u krivičnom postupku, kao i na osećaj poverenja u pravosudni sistem. Mušanović je istakao da nalazi FHP-ovog predloga praktične politike pokazuju da u postojećem sistemu podrške žrtvama i svedocima postoje nedostaci u vidu neadekvatnog normativnog okvira koji uređuje položaj žrtava i svedoka, nedovoljnih kapaciteta institucija u čijoj je nadležnosti pomoć i podrška žrtvama i svedocima ratnih zločina tokom svih faza krivičnog postupka, nedovoljna obučenost i senzibilisanost zaposlenih u institucijama koje su nadležne za procesuiranje ratnih zločina, odsustvo sistema psihološke podrške, nedosuđivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, kao i nepostojanje posebnih mera zaštite za žrtve seksualnog nasilja u Zakonu o krivičnom postupku.
Psihoterapeutkinja Biljana Slavković, sa višegodišnjim iskustvom u psihoterapijskom radu sa žrtvama, istakla je da je ratna trauma kompleksna trauma, nakon koje je žrtvama jako teško da ponovo veruju u to da drugi ljudi mogu da im pomognu. Zbog toga je važno ponovo izgrađivati poverenje, o čemu sudski i tužilački sistemi moraju posebno da vode računa. Osim toga, Slavković je podsetila da termin „žrtva” još uvek nije uveden u naš zakonodavni okvir i ocenila da je to vrednosno opredeljenje, jer se društvo na taj način sklanja od zločina.
Suvada Selimović, svedokinja u predmetu Zvornik II, podsetila je u svom izlaganju na ratni zločin koji se dogodio u selima oko Zvornika 1. juna 1992. godine. Istakla je da je pre dolaska u Beograd, kako bi prisustvovala čitanju optužnice u ovom predmetu, osećala veliki strah. Međutim, prisustvo zaposlenih iz FHP-a joj je pomoglo da ga prevaziđe. Tokom pet godina, koliko je trajalo suđenje u predmetu Zvornik II, Selimović je samo dva puta izostala. Nakon okončanja sudskog postupka, ona smatra da je dobila jednu novu snagu i više se ne plaši niti da govori javno, niti da putuje u Srbiju. Osim toga, istakla je značaj podrške psihologa, FHP-a i Žena u crnom u prevazilaženju straha u vezi sa iskustvom svedočenja, kao i u ponovnoj izgradnji poverenja u ljude.
