Udruga Vukovar 1991. i FHP održali su 22. maja 2008. godine u Beogradu konferenciju za štampu povodom krivične prijave udruge Vukovar 1991. zbog nezakonitog zatvaranja Hrvata u logorima u Srbiji od oktobra 1991. do avgusta 1992. godine. Konferenciju su pratili novinari lokalnih medija i više novinara iz hrvatskih televizija i novina.
Otvarajući konferenciju za štamapu Nataša Kandić je rekla da udruga Vukovar 1991 i FHP imaju zajednički cilj da se činjenice o logorima u Srbiji iznesu javno i pred sudom utvrdi odgovornost zapovednika i neposrednih počinilaca za držanje civila, ranjenika, žena i dece u logorima, mučenje zatočenika i nekažnjavanje za teško kršenje ljudskih prava. U Srbiji se poriče postojanje logora: poriču oni koji su ih formirali a sadašnaj vlast uporno ćuti o tome. Nasuprot tome su žrtve koje svedoče o mučenju, ubijanju i nehumanim uslovima u logoru u Sremskoj Mitrovici, Stajićevu, Begejcima, Vojnom zatvoru u Nišu, zatvoru u Aleksincu i Vojno-istražnom zatvoru u Beogradu.
Zoran Šangut, predsednik udruge Vukovar 1991. i Sandra Orlović, zamenica izvršne direktorke FHP, predali su Vladimiru Vukčeviću, tužiocu za ratne zločine Republike Srbije, krivičnu prijavu, u kojoj su imenom, prezimenom ili nadimkom navedena 54 zapovjednika i stražara u logorima u Srbiji – KPD u Sremskoj Mitrovici, vojni zatvor u Nišu, Vojno-istražni zatvor u Beogradu, Begejci i Stajićevo, u kojima je, nakon uspostavljanja srpske [JNA] kontrole na teritoriji istočne Slavonije, počev od oktobra 1991. godine, odvedeno, zlostavljano i držano u ponižavajućim i nehumanim uslovima više od 7.000 hrvatskih civila, ranjenika i zarobljenih vojnika.
Zoran Šangut je proveo u logorima u Srbiji 130 dana. Prvo je odveden u logor u Stajićevu, a zatim prebačen u vojni zatvor u Nišu, potom u logoru u Sremskoj Mitrovici. Svedok je ubistva Zvonka Tvorek 20.11. 1991. godine u logoru u Sremskoj Mitrovici. Nakon razgovora sa srpskim tužiocem za ratne zločine Vladimirom Vukčevićem i njegovim zamenikom, tužiocem, Veselinom Mrdak, Šangut veruje da i u Srbiji i u Hrvatskoj postoje „oni koji žele da se procesuiraju svi ratni zločini bez obzira na nacionalnost“. Za njega je veoma važno da se javno zna da je bilo stražara koji su pomagali zatočenicima, i da ih nisu tukli i pored naređenja i slobode da mogu da rade to.
Stanko Zadro, bivši logoraš, koji je proveo u logoru Stajićevo, a njegov 70. godišnji otac četiri meseca u logoru u Sremskoj Mitrovici, angažovan je u udrugi Vukovar 1991. jer želi da doprinese dobroti, ljubavi, miru i isitini koja jedino može da pomogne da se sve jasno vidi. Posebno je pomenuo logoraša Aleksandra Jeftića, Srbina, branitelja Vukovara, koga je u logoru prepoznao oficir koji mu je bio starešina kada je služio vojsku, i zahvaljujući tome on je spasio oko 150 zatočenika.
Sandra Orlović, koja radi na dokumentovanju logora u Srbiji, iznela je da je teško suočiti se sa činjenicom da su zatočenici bila deca i stari ljudi. Pomenula je da su dvojica dečaka, od sedam i devet godina, bili logoraši, smešteni u prostoriji u kojoj su svi mogli da leže samo na bokovima. Na njih su neki stražari držali uperene puške. Opisala je i tragediju majke iz naselja Boško Buha u Vukovaru, koja je izgubila jednog sina u Vukovaru u borbama, a drugog sina su joj pripadnici JNA odvojili od nje, kod Veleprometa. Nju su ukrcali na kamion i odvezli u Begejce i od tada nikada više nije videla sina. U Begejcima je kao i drugi zatočenici sedala na betonu sa pognutom glavom i rukama na leđima. Stražari su često ulazili u tu štalu, postojavali logoraše i terali ih da pevaju himnu ”Hej Sloveni”. Kada su sedeli na betonu, udarali su ih palicama po glavi a neki su tražili da se pokriju po glavi, da ne vide ko ih udara.
Prema podacima FHP-a, logore za hrvatske civile i zarobljenike formirala je bivša JNA na osnovu naredbe službe vojne bezbednosti. U logoru u Sremskoj Mitrovici bilo je zatočeno između 3.500 i 4.000 hrvatskih zarobljenika, u Nišu oko 500, u Alekesincu između 200 i 300, u Vojno-istražnom zatvoru u Beogradu oko 100, a u Stajićevu više od 1.300, u Begejcima oko 600. Logoraši su bili izloženi torturi, nehumanim uslovima, ponižavajućem postupanju i izgladnjivanju. O sudbini nekih logoraša se ni danas ništa ne zna.
