Fond za humanitarno pravo (FHP) je 25. septembra 2006. godine, u ime Alije Halilovića podneo tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije zbog njene odgovornosti za torturu i 498 dana nezakonitog pritvora.
Alija Halilović je proveo u pritvoru 1 godinu, 4 meseca i 11 dana nakon što je uhapšen u akciji otkrivanja nelegalnog oružja koju je sprovela Služba Državne bezbednosti na teritoriji Sandžaka u junu 1993. godine. Bez ikakvog obrazloženja i rešenja o lišavanju slobode pripadnici Državne bezbednosti uhapsili su ga na njegovom radnom mestu u Novom Pazaru 1. juna 1993. godine. Prilikom sprovođenja, jedan od policajaca ga je udario nogom od čega je zadobio trajno oštećenje kičme a drugi mu je uvrnuo ruku da bi mu od toga popucali mišići duž tetive desne ruke.
Protiv njega i još 23 lica muslimanske nacionalnosti pokrenut je krivični postupak za pripremanje krivičnog dela ugrožavanje teritorijalne celine SRJ. Okružni sud u Novom Pazaru je u oktobru 1994. godine doneo osuđujuću presudu za Aliju Halilovića i ostale optužene da bi Vrhovni sud , u martu 1996. godine ukinuo tu presudu i vratio na ponovno suđenje. Međutim, Okružni sud u Novom Pazaru novo suđenje zakazuje tek u novembru 1999. godine, dakle nakon puna 44 meseca. Ponovljeni postupak je trajao sve do 1. januara 2006. godine kada je zbog stupanja na snagu novog Krivičnog zakona Srbije delo koje se stavlja na teret Aliji Haliloviću zastarelo.
Fond za humanitarno pravo podseća da je srpska policija u periodu 1992-95. godine, u akcijama pronalaženja nelegalnog naoružanja u Sandžaku neosnovano privela nekoliko stotina Muslimana iako je samo kod nekolicine pronađeno oružje bez dozvole. Većina privedenih lica svedočila su o brutalnoj torturi koju su prema njima primenjivali radnici DB-a i lokalne policije u cilju iznuđivanja priznanja o posedovanju nelegalnog oružja. Protiv nekih privedenih, među kojima je i Alija Halilović, pokrenuti su krivični postupci iako tužilaštvo nije raspolagalo ni jednim čvrstim dokazom. Iako su optuženi jedan dugi period bili pritvoreni i ta činjenica je obavezivala sud i tužilaštvo da hitno postupaju, ovi državni organi pokazali su nedopustivu nezainteresovanost da se ti postupci okončaju u najkraćem roku.
