U ponedeljak, 10. aprila 2023. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) je organizovao diskusiju povodom objavljivanja izveštaja Mediji i revizionizam o ratovima devedesetih u Srbiji. Autorka izveštaja Katarina Ristić analizirala je istorijski revizionizam o ratovima devedesetih u medijima u Srbiji od pada Miloševićevog režima 2000. godine do danas. O nalazima izveštaja i opštem odnosu medija u Srbiji prema ratovima devedesetih, govorile su Katarina Ristić, autorka izveštaja i istraživačica sa Univerziteta u Lajpcigu, Svetlana Lukić, novinarka i urednica portala Peščanik, i Milica Stojanović, novinarka BIRN-a. Diskusiju koja je održana u KROKODILovom Centru moderirala je izvršna direktorka FHP-a, Ivana Žanić.
Izveštaj Mediji i revizionizam o ratovima devedesetih u Srbiji razlikuje dve faze istorijskog revizionizma u medijima od pada režima Sobodana Miloševića do danas: (i) period do 2012. godine, koji obeležava liberalizacija medija, ali i nedostatak volje medijskih aktera da se bave sećanjem na ratove devedesetih godina; (ii) period nakon 2012. godine, kada je na vlast došla Srpska napredna stranka (SNS), a mediji se okrenuli desničarskom populizmu, kada se uočava i uspon revizionističkog narativa. Autorka izveštaja navela je da mediji imaju dvojaku ulogu u stvaranju kulture sećanja – oni se mogu posmatrati kao platforma koja posreduje u različitim pogledima na prošlost, ali i kao aktivni akter sećanja.
Izveštaj razlikuje: (i) nezavisne, liberalne medije čija je uređivačka politika nominalno posvećena suočavanju sa prošlošću i pravdi; (ii) režimske medije koji su pod kontrolom ili vlasništvom države i kao takvi balansiraju u izveštavanju o ratovima devedesetih; i (iii) tabloide koji promovišu etnonacionalizam i revizionističku verziju prošlosti. Istorijski revizionizam usko je povezan sa usponom desničarskog populizma, dok mediji imaju ulogu da stvaraju paranoični pogled na svet u kojem tragedije postaju nacionalni heroizmi.
Ristić u izveštaju pozajmljuje model spirale ćutanja od politikološkinje Elizabet Nol-Njuman, kako bi objasnila tendenciju medija nakon promene političkog režima 2000. godine da se ne bave kritičkim preispitivanjem prošlosti i njihovu nesposobnost da ospore ratnu propagandu. S tim u vezi, ona je navela nekoliko primera na kojima se jasno uočava da su i mnogi liberalni mediji doživeli neuspeh u promeni dominantnog diskursa o prošlosti – takvo je bilo izveštavanje sa suđenja Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Insistiranje medija da se tokom izveštavanja o žrtvama ratnih zločina čuje i druga strana je nemoralno i nema veze sa slobodom govora, jer ne može da postoji sloboda medija da šire mržnju, smatra Ristić.
Svetlana Lukić, urednica portala Peščanik, naglasila je da je pored medija neophodno posmatrati širi društveni kontekst u kojem preovladava pakt o zaboravljenim zločinima i politička klima koja je posle 5. oktobra 2000. godine dovela do toga da su medijski akteri odmah započeli da relativizuju teme koje se tiču ratova devedesetih. Konkretno, emitovanje snimka na kojem pripadnici jedinice Škorpioni streljaju bosanske Muslimane ne znači ništa ukoliko je istorijski revizionizam prisutan u ostatku medijskog programa, u udžbenicima, crkvi i drugim institucijama. Suđenja pred MKSJ od samog početka su bila praćena nedostatno, pa to nije imalo nikakav efekat na javnost. Naprotiv, ratni zločinci su predstavljeni kao žrtvena jagnjad u nepravednom postupku.
Novinarka BIRN-a Milica Stojanović osvrnula se na činjenicu da tokom odrastanja nije bilo načina da se objektivno informiše o oružanim sukobima i da je o tome najviše naučila od starijih kolega iz redakcije. Govoreći o RTS-u, navela je da oni sebe ne vide kao javni servis građana već kao režimsku televiziju koja prati dominantni narativ o ratovima devedesetih, ali i proizvodi sadržaj koji je konzistentan sa zvaničnom (državnom) politikom sećanja. Tu se pre svega misli na igrano-dokumentarni filmski program kojim RTS doprinosi revizionističkoj istoriji. Na programu RTS-a se kada je reč o izveštavanju o ratovima devedesetih nalazi samo „neophodno”, kao što je slučaj ratnog zločina u Štrpcima gde je moguće odvojiti počinioce od državnih aktera i politike.
Ristić se osvrnula i na period nakon 2012. godine i dolaska SNS-a na vlast, kada se uočava veoma jasna revizionistička politika kao i simbioza mejnstrim medija i političkog režima. Primetan je aktivni angažman novinara na kreiranju narativa, novih priča u kojima se relativizuju činjenice i stvara nova zvanična politika sećanja koju promoviše režim, a koja se svodi na kombinovanje preuveličane slike herojstva i vojne sile srpskih oružanih snaga sa preuveličanom slikom srpskih žrtava. U takvoj atmosferi, neophodno je produbiti prostor za kritičko pamćenje i pružiti podršku nezavisnim medijima da postanu aktivni akteri sećanja u borbi protiv istorijskog revizionizma o ratovima devedesetih.
Izveštaj Mediji i revizionizam o ratovima devedesetih u Srbiji dostupan je ovde.
